Da li se javiti psihijatru ili psihologu ?
Imate problem psihičke prirode i želeli biste da potražite stručnu pomoć ali niste sigurni kome da se obratite? Da li bolje javiti se psihijataru ili psihologu? Ako imate ovu dilemu, niste jedini. Postoji dosta sličnosti ali i razlika između ove dve vrste stručnjaka koje je potrebno poznavati da biste odlučili kome da se obratite.
Psihijatar
Psihijatar je doktor medicine, lekar koji je se specijalizovao za prevenciju, dijagnostikovanje i lečenje mentalnih bolesti. Školovanje psihijatra uključuje završen medicinski fakultet u trajanju od 6 godina i zatim 4 godine specijalizacije iz psihjatrije koja podrazumeva rad na psihijatrijskoj klinici i na kraju položen specijalistički ispit iz psihijatrije. Psihijatar se obučava da napravi razlliku između mentalnih problema i drugih oboljenja koje mogu da se ispolje psihijatrijskim simptomima. On takođe prati uticaj telesnih oboljenja na psihičko stanje i efekte lekova na rad pojedinih organa i celog organizma.
Lekar specijalista psihijatar može da prepisuje lekove za psihičke poremećaje. Mnogi psihijatrisjki poremećaji kao što su depresija, hiperkinetički poremećaj (ADHD), bipolarni poremećaj ili panični napadi često zahtevaju lečenje određenim lekovima. Ponekad su za lečenje poremećaja dovoljni samo lekovi ili samo psihoterapija, a ponekad je potrebno kombinovati ove dve metode. Psihijatar može da prepiše lekove i da radi psihoterapiju ako je to potrebno.
Psiholog
Psiholog ima završen fakultet iz pshologije, nauke koja se bavi proučavanjem psihičkog života, ponašanja ljudi, psihičkog procesa i psihičkih osobina. Fakultet psihologije traje 4 godine. Psiholozi u okviru svoje struke kao sredstvo rada koriste razgovor i psihološke merne instrumente (testove, upitnike, skale procene) kojima dobijaju potrebne informacije, i planiraju i sprovode psihološke intervencije u pružanju psihološke pomoći. Psiholozi ne prepisuju lekove za psihičke poremećaje. Postoji više grana psihologije: klinička psihologija, psihologija obrazovanja , psihologija rada i istraživačka. Radom sa osobama koje imaju psihološke probleme mogu da se bave klinički psiholozi i psiholozi koji su završili edukacije iz određene vrste psihoterapije i savetovanja.
Pristup
I psihijatar i psiholog su obučeni da razgovaraju sa ljudima o njihovim problemima, ali imaju drugačiji pristup. Psiholog će obratiti više pažnje na vaše ponašanje, dok psihijatar ima uvid u biološku neravnotežu koja je uzrok psihičkog poremećaja (na primer obojenje tireoidne žlezde kao uzrok depresije).
Potražite pomoć
Problemi psihičke prirode često mogu da onemoguće normalno funkcionisanje u više oblasti života. Neophodno je u takvim situacijama što pre potražiti stručnu pomoć. Bilo da se odlučite za psihijatra ili psihologa, dopustite sebi da upoznate nekoliko terapeuta pre nego što se odlučite za onog sa kojim biste radili. U terapijskom odnosu je važno da je terapeut kog ste izabrali odgovarajući za vas.
Learn More
Antisocijalni poremećaj (psihopatija)
Definicija
Antisocijalni poremećaj ličnosti je vid hronične promene ponašanja koje karakteriše razmišljanje, ponašanje i odnose sa drugima kao nefunkcionalne i destruktivne. Osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti obično ne zanima šta je ispravno a šta ne i često ne uvažavaju prava, želje i osećanja drugih ljudi.
Ovaj poremećaj se još naziva i sociopatija, psihopatija, asocijalna ličnost, što sve ukazuje na poremećaj zasnovan na suprotstavljanju socijalnim normama.
Ove osobe teže da protivureče drugima, manipulišu njima, budu grubi ili ih tretiraju sa hladnom nezainteresovanošću. Često mogu prekršiti zakon i dospeti u nevolju, pri čemu ne pokazuju da osećaju krivicu ili kajanje. Mogu lagati, ponašati se nasilno ili impulsivno i imati problem sa zloupotrebom droga ili alkohola. Ove osobine često čine osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti nesposobnim da ispune svoje porodične, poslovne ili školske obaveze.
Znaci i simptomi
Uključuju:
- Grubo zanemarivanje lične sigurnosti i sigurnosti drugih
- Neprestano laganje i zastrašivanje da bi prevarili ili iskoristili druge bez osećaja krivice
- Intenzivan egocentrizam, osećaj superiornosti i egzibicionizam
- Sklonost ka kriminalnom ponašanju, patološkom laganju ili korišćenju lažnog imena, što ih često vodi u zatvor ili kazneno-popravnu ustanovu
- Zloupotrebu supstanci i alkohola
- Stalni otpor prema autoritetu i probelmi sa zakonom
- Zlostavljanje dece i bračnog partnera i promiskuitetno ponašanje
- Neprijateljstvo, iritabilnost, razdražljivost, impulsivnost, agresivnost i nasilnost
- Nedostatak empatije i žaljenja što je povredio druge.
Simptomi antisocijalnog poremećaja ličnosti mogu početi u detinjstvu, a očigledni su u toku druge i treće decenije života. Kod dece rani znaci poremećaja mogu biti surovost prema životinjama, nasilno ponašanje, impulsivnost ili napadi besa, društvena izolacija i loš uspeh u školi.
Iako se smatra doživotnim poremećajem, neki simptomi kao što je destruktivno i kriminalno ponašanje i zloupotreba droga i alkohola, mogu se ublažiti sa godinama.
Faktori rizika
Iako se ne znaju tačni uzroci nastanka ovog poremećaja, deluje da određeni faktori povećavaju rizik od njegovog razvijanja ili ispoljavanja.U njih spadaju:
- Dijagnoza poremećaja ponašanja kod dece
- Porodična istorija antisocijalnog poremećaja ili drugih poremećaja ličnosti ili psihičkog oboljenja
- Izloženost verbalnom, fizičkom ili seksualnom nasilju u detinjstvu
- Nestabilan i haotičan porodični život u detinjstvu
- Gubitak roditelja kroz tarumatičan razvod u detinjstvu
- Zloupotreba supstanci od strane roditelja ili drugih članova porodice.
- Muškarci su u većem riziku od nastanka premećaja od žena.
- Komplikacije, posledice i prateći problemi
- Agresivnost koja je karakteristika ovog poremećaja vodi u verbalno i fizičko nasilje prema okolini. Ove osobe često mogu da postanu članovi kriminalnih bandi ili navijačkih grupa. Takođe je karakteristično rizično ponašanje uopšte, kao i rizično seksualno ponašanje.
- Loš odnos prema deci, zloupotreba i zanemarivanje deteta se javlja kod ovog poremećaja.
- Prisutni su i zloupotreba supstanci i alkohola, problemi sa kockanjem, višestruka izdržavanja zatvorske kazne, kao i problemi u intimnim vezama, periodi depresije i anksioznosti, problemi u školi i na poslu.
Dijagnostički kriterijumi
Simptomi koji odgovaraju dijagnozi antisocijalnog poremećaja ličnosti uključuju:
Uzrast od 18 i više godina
Simtomi za poremećaj ponašanja pre 15. godine, koji uključuju krađe, vandalizam, nasilje, okrutnost prema životinjama
Neprestano kršenje zakona
Neprestano varanje i laganje drugih
Iritabilnost i agresivnost, neprestano učestvovanje u tučama i svađama
Nedosatatak osećaja krivice i osećaja za pravdu nakon povređivanja drugih
Impulsivno ponašanje bez sposobnoti planiranja unapred
Lečenje antisocijalnog poremećaja
Osobama sa ovim poremećajem je jako teško pružiti stručnu pomoć jer one ne žele lečenje ili smatraju da im ne treba. Međutim, istina je da ovim osobama treba lečenje i praćenje stanja od strane stručnjaka u dužem vremenskom periodu.
Ovim osobama takođe treba lečenje zbog drugih stanja kao što su depresija, anksioznost i zloupotreba supstanci.
Izbor načina lečenja zavisi od pojedinačnog slučaja i od težine sipmtoma.
Psihoterapija
Psihoterapija se koristi u lečenju antisocijalnog poremećaja. Psihoterapija nije uvek efektivna, posebno ako su simptomi teški a osoba ne može da prihvati da ima problem.
Psihoterapija kod ovog poremećaja može biti individualna, grupna ili porodična.
Medikamentna terapija
Od psihofarmakoterapije, kod ovog poremećaja se najčešće koriste antipsihotici, antidepresivi i psihostabilizatori.
Saveti za članove porodice
Ako vama bliska osoba boluje od antisocijalnog poremećaja ličnosti, važno je da i vi sami potražite stručnu pomoć. Potrebno je da naučite kako da postavite granice i da se zaštitite od agresije, nasilja i besa karakterističnog za za antisocijalni poremećaj.
Prevencija antisocijalnog poremećaja
Ne postoji pozudan način da se spreči razvoj antisocijalnog poremećaja kod osobe. Može se pokušati otkrivanje osoba sa najvećim rizikom kao što su deca koja su zanemarivana i zlostavljana, gde rana intervencija može da pomogne. Ako se na vreme preduzmu odgovarajuće mere lečenja i ako ih se osoba pridržava dovoljno dugo, one mogu sprečiti da dođe do pogoršanja.
Pošto se smatra da antisocijalni poremećaj vuče korene iz detinjstva, roditelji, učitelji i pedijatri mogu da uoče rane znake upozorenja. Kako dijagnoza antisocijalnog poremećaja ne može da se ustanovi pre 18. godine, deca koja su u riziku mogu imati simptome poremećaja ponašanja, posebno ponašanja koje uključuje nasilje ili agresiju usmerenu ka drugima,kao što je: siledžijstvo, konflikti sa vršnjacima, članovima porodice i osobama od autoriteta, krađa, surovost prema ljudima i životinjama, vandalizam, upotreba oružija, seksualno uznemiravanje, neprestano laganje, problemi u ponašanju i loš uspeh u školi, udruživanje u bande i bežanje od kuće.
Ako se ovakva deca na vreme discipliniju i prilagode, ako se uče lepom ponašanju, ako se podvrgnu porodičnoj terapiji kao i psihoterapiji, može se umanjiti šansa da će od njih postati odrasle osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti.
Anksioznost
Definicija
Anksioznost predstavlja normalan deo života. Može čak biti i korisna kada nas upozorava na opasnost. Ali kod nekih ljudi anksioznost neprestano ometa svakodnevne aktivnosti kao što su rad, učenje ili spavanje. Ovaj tip anksioznosti može da poremeti odnose i uživanje u životu i vremenom može da dovede do zabritnutosti za zdravlje i mnogih drugih problema.
U nekim slučajevima anksioznost je psihički poremećaj koji zahteva lečenje. Na primer, generalizovani anksiozni poremećaj je stanje neprestane brige o bitnim i nebitnim stvarima. Drugi anksiozni poremećaji, kao što je panični poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj, imaju mnogo određenije okidače i simptome.
Svaka forma anksioznog poremećaja dobro reaguje na promenu načina života, psihoterapiju ili terapiju lekovima.
Uobičajeni znaci i simptomi: osećaj prestrašenosti, osećaj nemoći, osećaj nadolazeće opasnosti ili panike, ubrzan rad srca, ubrzano disanje (hiperventilacija), znojenje, drhtanje, osećaj slabosti ili umora.
Vrste anksioznih poremećaja
Postoji nekoliko vrsta anksioznih poremećaja:
- Napadi panike mogu početi iznenada i izazvati teskobu, strah ili užas. Osoba ima osećanje predstojeće propasti, otežano disanje, lupanje srca ili bol u grudima. Može se osećati kao da se guši ili da je poludela.
- Agorafobija je anksioznost u vezi mesta ili situacija gde se osoba može osećati bespomoćno ili zarobljeno ako počne da oseća paniku.
- Specifične fobije su karakteristične po pojavi anksioznosti kada je osoba izložena određenom objektu ili situaciji koje želi da izbegne. Fobije provociraju napade panike kod nekih ljudi.
- Socijalne fobije se javljaju kod izloženosti određenim društvenim situacijama i kod osobe se javlja želja da ih izbegne.
- Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) obuhvata uporno ponavljanje misli, slika ili impulsa (opsesije), ili neodoljivu želju za ponavljanjem naizgled besmislenih radnji ili rituala (prinude).
- Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD) podrazumeva da osoba ponovo oseća kao da proživljava taumatični događaj. To izaziva snažna osećanja i fizičke reakcije, uz želju da se izbegne bilo šta što može podsetiti na događaj.
- Akutni stresni poremećaj uključuje simptome koji se javljaju kod PTSP odmah posle izuzetno traumatičnog događaja.
- Generalizovani anksiozni poremećaj uključuje period od najmanje šest meseci uporne i preterane anksioznosti i brige o važnim i nevažnim stvarima. Ova vrsta anksioznog poremećaja obično počijne u ranoj mladosti. Često se javlja zajedno sa drugim anksioznim poremećajima ili depresijom.
- Anksiozni poremećaj zbog zdravstvenog stanja ima izražene simptome anksioznosti koji su diretkno izazvani zdravstvenim problemima.
- Anksiozni poremećaj izazvan zloupotrebom supstanci se karakteriše izraženim simptomima anksioznosti koji su direktna posledica zloupotrebe droga, lekova ili izloženosti toksičnim supstancama.
- Separacioni anksiozni poremećaj je poremećaj koji se javlja detinjstvu i koji karakteriše anksioznost u vezi sa odvajanjem od roditelja ili drugih koji imaju roditeljske uloge.
Kada da potražite stručnu pomoć
Obratite se lekaru ako:
Osećate da previše brinete i da vas to ometa u poslu, vezama i drugim oblastima života,
Osećate se depresivno, imate problema sa upotrebom alkohola ili droge, ili imate druge psihičke poremećaje zajedno sa anksioznošću,
Mislite da vaš strah može biti povezan sa zdravstvenim problemima,
Imate samoubilačke misli, ideje ili planove (odmah potražite stručnu pomoć).
Vaše brige ne mogu da nestanu same, a mogu se i pogoršati tokom vremena ako ne potražite pomoć. Potražite stručnu pomoć pre nego što se vaša anksioznost pogorša. Lečenje će biti uspešnije ako se obratite na vreme.
Uzroci
Kao i kod drugih psihičkih poremećaja, tačan uzok anksioznih poremećaja nije u potpunosti poznat. Životna iskustva kao što su traumatični događaji mogu da izazovu poremećaje kod ljudi koji su tome skloni. Nasledne osobine takođe igraju važnu ulogu.
Medicinski uzoci
Kod nekih ljudi pojava anksioznosti je povezana sa pojavom zdravstvenih tegoba. U nekim slučajevima znaci i simptomi anksioznosti su prvi pokazatelji bolesti.
Telesni uzroci anksioznosti obuhvataju:
Bolest srca, dijabetes, probleme sa tireoidnom žlezdom (hipotireoza i hipertireoza), astma, zloupotreba droga, apstinencija od alkohola, prestanak uzimanja anksiolitika (Bensedin i sl. ), retki tumori koji proizvode izvesne hormone, grčevi u mišićima, peckanje, žarenje i bockanje bez jasnog uzroka.
Veća je verovatnoća da je anksioznost zdravstvenog porekla ako: su simptomi počeli posle 35. godine, nema nikoga u bližoj porodici (roditelji, brat, setsra) ko ima anksiozni pormećaj, osoba nije imala anksiozni poremećaj kao dete, ne izbegava određene stvari ili situacije zbog anksioznosti, nije se dogodio značajniji događaj koji je bio uzokovan anksioznošću, lekovi koji se koriste za lečenje anksioznosti ne ublažavaju simptome.
Faktori rizika
Ovi faktori mogu povećati rizik od razvijanja anksioznog poremećaja:
Ženski pol – žene češće od muškaraca razvijaju anksiozni poremećaj;
Traume u detinjstvu – deca koja su preživela zlostavljanje ili traumu ili videla traumatičan događaj su pod većim rizikom od razvoja anksioznog poremećaja u nekom trenitku u životu;
Stres zbog bolesti – telesno oboljenje može da izazove značajnu zabrinutost zbog pitanja vezanih za lečenje ili budućnost;
Ozbiljniji događaj ili niz vezanih manje značajnih događaja mogu izazvati pojačanu anksioznost, na primer, kupovina stana ili smrt u porodici.
Tip ličnosti – ljudi sa određenim tipom ličnosti su manje skloni anksioznim poremećajima od drugih. Pored togam neki poremećaji ličnosti, kao što je granični poremećaj ličnosti, povezani su sa anksioznim poremećajem.
Krvni srodnici – aksiozni poremećaj se može pojaviti u okviru porodice.
Droge i alkohol – korišćenje droge i alkohola može izazvati ili pogoršati aksioznost.
Komplikacije
Anksiozni poremećaj je više od brige. On može dovesti do drugih psihičkih poremećaja ili ih pogoršati. To su: depresija (često se dešava sa anksioznim poremećajem), bolesti zavisnosti, problemi sa spavanjem (nesanica), problemi sa probavom hrane, glavobolja, škripanje zubima (bruksizam).
Dijagnostički kriterijumi
Da bi se dijagnostikovao anksiozni poremećaj i isključili drugi mogući uzoci anksioznosti, potrebna je detaljna psihološka procena i lekarski pregled.
Anksiozni poremećaj se često javlja zajedno sa drugim psihičkim problemima kao što su depresija ili zloupotreba supstanci, koje mogu da čine lečenje i dijagnostiku još kompleksnijim.
Lečenje
Kada je anksioznost teška, ometa svakodnevne životne aktivnosti, uzokuje panične napade, ili se ne ublažava vremenom, možda je u pitanju poremećaj koji zahteva lečenje.
Dva glavna tretmana za anksiozni poremećaj su psihoterapija i lekovi. Najviše koristi daje kombinacija ova dva.
Psihoterapija
Uključuje rad sa psihoterapeutom u vidu razgovora i vežbi sa ciljem da se smanje simptomi anksioznosti. Može biti efikasan tretman za anksioznost.
Kognitivno-bihejvioralna terapija je najefikasnija forma psihoterapije za anksiozni poremećaj. Fokus je na učenju specifičnih veština kako bi se osoba postepeno vratila aktivnostima koje je izbegavala zbog anksioznosti. U toku terapije simptomi se postepeno povlače kako osoba napreduje.
Lekovi
Dve različite vrsta lekova se najčešće koriste za lečenje anksioznog poremećaja. To su antidepresivi i benzodiazepini. Ove lekove prepisuje specijalista psihijatrije.
Prevencija
Pored psihoterapije i lekova, promena načina života takođe može puno da pomogne kod lečenja simptoma anksioznosti. Evo nekih predloga:
Budite fizički aktivni – izgradite naviku da budete fizički aktivni većinu dana nedeljno. Vežbanje je intenzivno umanjuje stres. Može da vam popravi raspoloženje i pomogne vam da ostanete zdravi. Počnite laganijim tempom pa postepeno povećavajte dužinu trajanja i intenzitet fizičke aktivnosti.
Izbegavajte alkohol i druge sedative – ove supstance mogu da pogoršaju anksioznost.
Ostavite pušenje i smanjite ili prekinite da pijete kafu – i nikotin i kofein pogoršavaju anksioznost.
Koristite tehnike za relaksaciju –tehike vizualizacije, joga i meditacija su tehnike releksacije koje mogu da umanje anksioznost.
Neka vam san bude prioritet – učinite sve što možete da biste se osigurali da dovoljno spavate. Ako ne možete da spavate dobro, obratite se vašem lekaru.
Hranite se zdravo – zdrava hrana kao što su voće, povrće, integralne žitarice i riba mogu biti povezane sa smanjenjem anksioznosti. Izbegavajte prženu, masnu, slatku i industrijski prerađenu hranu.
Samopomoć
Naučite više o poremećaju – pričajte sa svojim lekarom ili psihoterapeutom. Otkrijte šta može biti uzok vašem stanju i koji tretmani bi bili najbolji za vas.
Držite se plana lečenja – uzimajte lekove kako vam je prepisano. Budite redovni na psihoterapiji. Istrajnost je jako važna.
Preuzmite korake – kada otkrijete šta je to što vas najviše brine, preduzmite nešto u vezi sa tim. Ako imate finansijske brige,napravite nacrt izvodljivog budžeta.
Uključite svoju porodicu – kao i u svakoj bolesti, saradnja porodice i partnera je jako važna.
Socijalizujte se – ne dozvolite da vas brige izoluju od ljudi ili aktivnosti koje volite. Društvene relacije i aktivnosti koje volite mogu da vam umanje brige.
Pustite da ode – naučite da pustite stvari da idu svojim tokom. Promenite šta možete, a ostalo pustite da ide svojim tokom.