Author: admin

PTSP

Definicija

Posttraumatski stresni poremećaj je psihički poremećaj izazvan zastrašujućim događajem. Simptomi mogu da uključuju flešbek epizode, košmarne snove i tešku anksioznost, kao i nekontrolisane misli o događaju. Većina ljudi koja prolazi kroz traumatična iskustva ima poteškoće da se vrati u svoje uobičajeno stanje nakon toga. Potrebno je da prođe neko vreme, ali većina osoba uspe da vrati u normalu. U nekim slučajevima simptomi mogu da se pogoršaju ili da potraju mesecim,a nekad čak i godinama. Dešava se i da potpuno izmene život osobe. U ovakvim slučajevima možemo reći da osoba ima posttraumatski stresni poremećaj. Važno je potražiti stručnu pomoć čim se uoče simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja da bi se sprečilo da on pređe u svoju dugotrajnu formu.

Simptomi

Simtomi posttraumatskog stresnog poremećaja počinju do tri meseca nakon stresnog događaja. U malom broju slučajeva mogu se pojaviti i nekoliko godina posle događaja.
Simptomi PTSP su obično svrstani u tri gupe:
1) ponovno proživljavanje traume kroz snove ili povratne i nametljive misli
2) izbegavanje stimulusa koji podsećaju na traumu
3) povišena nadražljivost i emotivna uzbuđenost.

Simptomi ponovonog proživljavanja traume mogu biti: flešbekovi i ponovno proživljavanje traumatskog događaja u trajanju od nekoliko minuta do nekoliko dana i uznemirujući snovi o traumatskom događaju.

Simptomi izbegavanja stimulusa koji podsećaju na traumu mogu biti: pokušaji da se izbegne razmišljanje ili razgovor o traumatskom događaju, osećaj emotivne obamrlosti, izbegavanje aktivnosti u kojima je osoba nekad uživala, osećaj beznađa, problemi sa pamćenjem, otežana koncentracija i teškoće u održavanju emotivnih veza.

Simptomi povišene nadražljivosti i emotivne uzbuđenosti mogu biti: razdražljivost ili ljutnja, osećaj krivice ili stida, autodestruktivno ponašanje kao što je pretarana konzumacij alkohola, problemi sa spavanjem, opažanje stvari koje ne postoje.

Simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja mogu da se pojavljuju i nestaju. Može postojati i više simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja kada je osoba u stresnoj situaciji ili je nešto podseti na on što je prošla. Zvuk pucnjave na filmu ili scena nasilja može biti dovoljna da osoba ponovo u sebi proživi traumatično iskustvo.

Kada da potražite stručnu pomoć

Normalno je imati širok raspon osećanja nakon traumatičnog događaja. Možete iskusiti strah ili brigu, nedostatak fokusa, tugu, promene u kvalitetu sna i u količini hrane koju uzimate. Možete imati košmare i nepestano misliti o događaju. Sve ovo ne znači da imate posttraumatski stresni poremećaj. Ali ako imate ove uznemirujuće misli duže od jednog meseca, ako su teške ili ako imate osećaj da vam je teško da povratite kontrolu nad svojim životom, razgovarajte sa svojim lekarom ili terapeutom. Ako počnete sa lečenjem na vreme, sprečićete da se simptomi pogoršaju.

Uzroci

Osoba može razviti posttraumatski stresni poremećaj ako proživi, vidi ili sluša o događaju koji proizvodi u njoj intenzivan strah, bespomoćnost ili užas. Još uvek nije utvrđeno zašto neki ljudi razviju posttraumatski stresni poremećaj.
Kao i većina psihičkih poremećaja, i PTSP je verovatno uzrokovan od strane više faktora:
1) Povećan rizik za razvijanje psihičkih tegoba, kao što je povećan rizik od nastajanja anksioznosti i depresije
2) Celokupno životno iskustvo, uključujući i broj i težinu trauma koje je osoba imala od ranog detinjstva
3) Nasleđene karakteristike ličnosti – temperament
4) Individualni način na koji mozak reguliše hemijske supstance i hormone koji se oslobađaju u stresu.

Faktori rizika

PTSP može nastati u bilo kom starosnom dobu. Faktori koji povećavaju verovatnoću nastanka PTSP su : ženski pol, iskustvo intenzivne ili dugotrajne traume, ranija traumatična iskustva, postojajne drugog psihičkog poremećaja kao što su anksioznost ili depresija, nedostatak podrške porodice i prijatelja, prisutan psihički poremećaj u porodici u prvom kolenu, uključujući i PTSP i depresiju, zlostavljanje i zanemarivanje u detinjstvu. Žene su u većem riziku da obole od PTSP jer su one izloženije traumama koje mogu da dovedu do PTSP.

Vrste traumatičnih događaja

Posttraumatski stresni poremećaj je posebno čest kod osoba koje su učestvovale u ratovima i oružanim borbama. Ovaj poremećaj se ponekad naziva i „borbeni zamor“ ili „borbeni stres“. Načešći događaji koji dovode do razvoja PTSP su: izloženost borbenim dejstvima, silovanje, zlostavljanje i zanemarivanje u detinjstvu, seksualno zlostavljanje, fizički napad, pretnja oružjem i slično.

Mnogi drugi traumatični događaji takođe mogu dovesti do PTSP, uključujući požar, prirodne katastrofe, pljačke, uvrede, građanski rat, saobraćajne nesreće, avionske nesreće, mučenja, otmice, potencijalno smrtonosne bolesti, teroristički napadi i mnogi drugi događaji koji su opasni po život. Posttraumatski stresni poremećaj može da izmeni život osobe, može da utiče na posao, odnose sa drugim ljudima pa čak i uživanje u svakodnevnim aktivnostima. Osoba koja ima PTSP je u većem riziku da razvije druge psihičke poremećaje uključujući: depresiju, zloupotrebu droga i alkohola, poremećaje ishrane pa čak i da pokuša sebi da oduzme život. PTSP takođe povećava rizik od nastanka sledećih stanja: kardiovaskularnih bolesti (šlog, infarkt), hroničnog bola, autoimunih bolesti (reumatoidni artritis ili bolest tireoidne žlezde) i oboljenja mišićno-skeletnog sistema.

Dijagnostički kriterijumi

Posttraumatski stresni poremećaj se dijagnostikuje na osnovu znakova, simptoma i temeljne psihološke procene. Kriterijumi za dijagnostiku posttraumatskog stresnog poremećaja uključuju:
1) Učestvovanje ili prisustvo u nasilnom događaju sa smrtnim ishodom ili pretnjom smrću ,
2) Odgovor na događaj sadržao je snažan strah, užas il i osećaj bespomoćnosti,
3) Osoba ponovo proživljava događaj kroz potresne slike i sećanja, uznemirujuće snove, flešbekove ili fizičku reakciju,
4) Pokušaj da se izbegnu situacije ili predmeti koji podsećaju na traumatični događaj,
5) Osoba se oseća kao da je stalno na oprezu, da prati znake moguće opasnosti, što može otežati san ili koncentraciju,
6) Trajanje simptoma duže od jednog meseca.
7) Simptomi uzrokuju značajne probleme ili utiču na sposobnost obavljanja svakodnevnih zadataka.

Lečenje

Lečenje posstraumatskog stresnog poremećaja može pomoći da osoba ponovo preuzme kontrolu nad svojim životom. Sa uspešnim lečenjem ovog poremećaja osoba će se osećati bolje i naučiće kako da se ponaša ako se simptomi ponovo pojave. Tretman PTSP uključuje lečenje lekovima i psihoterapijom.

Lekovi

Nekoliko tipova lekova pomaže kod simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja: antipsihotici, antidepresivi, anksiolitici i Prazosin. Ove lekove prepisuje specijalista psihijatar. Nakon početka terapije poboljšanje uglavnom nastaje za nekoliko nedelja. Ako se pojave neželjeni efekti lekova treba se obratiti lekaru. Nikako ne treba prekidati terapiju na svoju ruku.

Psihoterapija

Nekoliko tipova psihoterapije se koristi za lečenje dece i odraslih sa PTSP. Osoba može probati jedan ili više njih dok ne pronađe onaj koji joj odgovara. Takođe je korisna individulana ili gurpna psihoterapija ili obe. Grupna terapija može pomoći osobi da se poveže sa drugima koji prolaze kroz slično iskustvo.

Kognitivna terapija pomaže osobi da prepozna obrasce razmišljanja i ponašanja koji je drže „zaglavljenu“ u preživljenom traumatičnom iskustvu da bi ih odbacila i krenula dalje. Često se koristi u kombinaciji sa terapijom izlaganja.

Terapija izlaganja je bihejvioralna tehnika koja pomaže da se osoba suoči sa svojim strahovima u sigurnim i kontrolisanim uslovima.

Terapija reprocesiranjem je tip terapije koji kombinuje terapiju izlaganja sa serijom određenih brzih očnih pokreta koji pomažu da se obrade traumatična iskustva.

Prevencija

Slušajte savete svog lekara – iako je potrebno biti strpljiv dok terapija počela da deluje, većina ljudi se oporavi. Podsećajte sebe da je potrebno vreme.Izlečenje neće doći preko noći.
Vodite računa o sebi – odmarajte se dovoljno, hranite se izbalansiranom hranom, vežbajte i odmarajte se. Izbegavajte kofein i nikotin koji mogu da pogoršaju anksioznost.
Nemojte samo sebi određivati terapiju – korišćenje alkohola ili droga da bi otupeli svoja osećanja nije zdravo, iako može biti način da se smirite. To vam čak može stvoriti dodatne probleme i ometati pravo lečenje.
Prekinite začarani krug – kada se osećate napeto otiđite u brzu šetnju ili uzmite nečim da se zabavite da biste odvratili pažnju.
Pričajte sa ljudima – ostanite u kontaktu sa članovima porodice i prijateljima koji vam daju podršku. Ne morate da pričate o tome što se deilo ako ne želite. Samo provođenje vremena sa ljudima koje volite može vam doneti prijatnost i poboljšanje.

Psiholoske igre

Koliko često vam se desilo da uhvatite osobe oko sebe u nekoj psihološkoj igri? Igranje igara kao vid međusobne komunkacije uveo je u psihoterapiju Erik Bern, osnivač transakcione analize.

Motivi igranja psiholoških igara su strah od bliskosti i razne dobiti. Važno je uzeti u obzir da se sve igre igraju nesvesno, što znači da ne znamo da ih igramo. Igre pre svega služe za sprečavanje bliskosti I korišćenja drugih za svoje ciljeve.  Svako od nas ima određene psihološke igre koje igra i koje se ponavljaju. Određene psihološke igre se igraju u okviru porodice, te se prenose sa roditelja na decu i na njihove potomke kao naučeno ponašanje. Navešćemo ovde neke od  igara koje se najčešće igraju.

Životne igre

1. Alkoholičar

U analizi igara ne postoji alkoholizam ni alkoholičar, već postoji uloga koja nosi ime Alkoholičar u ovom tipu igre. Glavna uloga u ovoj igri je uloga Progonitelja, uglavnom osoba suprotnog pola, a to je najčešće bračni partner. Treća uloga je Spasilac, koga obično igra osoba istog pola kao i Alkoholičar, najčešće je to porodični lekar koji je zainteresovan za pacijenta i za probleme koji nastaju iz pijanstva.

2.  Dužnik

U stara vremena mladići koji su uzimali veliki miraz uz devojku su se obavezivali da će ga opravdati, a u današnje vreme zasniva se n apodizanju kredita i zaduživanju zarad kupovine stana, automobilai sl. Činjenica da postoji dug koji mora da se otplati sprečavaosobu da napravi velike preokrete u životu I obezbeđuje joj da ostane na sigurnoj utabanoj životnoj stazi. Dug tako postaje osiguranje da će osoba ostati u braku ili na poslu, kao obezbeđenje koje će je zaštiti od životnih prevrata. 

3. Šutni me

Ova igra se često sreće kod ljudi koji se žale na odbacivanje, čak su i često napušteni od strane partnera ili čak otpušteni sa posla. Oni svojim ponašanjem izazivaju reakcije kod drugih ljudi da ih “šutnu”. Često su osobe uporne u ponavljanju svog ponašanjai i povećanju intenziteta istog  sve dok ne dobiju željenu reakciju. Kada finalno budu oterani, onda menjaju ponašanje, tuguju, mole partnera da im se vrati. Primer bi bio muž koji posle godinu dana harmoničnog braka počinje da pije, izlazi sa društvom, ponaša se grubo prema svojoj ženi. Kada ona posle nekoliko godina tolerisanja njegovog ponašanja konačno ode od njega, on se promeni, prestane da pije i moli je da mu se vrati. Erik Bern za te osobe kaže da imaju natpis „molim te, nemoj da me šutneš“. Dobit od igre se sastoji u tome da osoba može krivicu za svoje životne neuspehe da prebaci na ljude koji su je odbacili.

4. Došao si mi na zicer, đubre

Najčešći igrači ove igre su ljudi koji deluju kao pravednici koji žele da ukažu na nepravdu i koji se zalažu da se pravda istera na čistac. Te osobe se stalno žale i raspravljaju oko sitnica, dok su za krupne stvari u životu mnogo popustljiviji. Uglavnom je scenario takav da puste druge da ih pređu ili im nanesu nepravdu i onda se obruše na njih sa neprilagođenim gnevom.

 5. Vidi šta sam napravio zbog tebe

Za igrače ove igre je karakteristično da bez razloga optužuju druge za svoje greške i propuste. Međutim, to je samo manipulacija da bi mogli da optuže druge sutra kada nešto krene naopako.

Sa njima ne treba ući u zamku dajući im savete koje traže jer mogu sutra da optuže druge za svoj neuspeh. Ove osobe su prepoznatljive po tome što će se povući iz svih bitnih situacija prepuštajući drugima teret odlučivanja. 

Igre koje se igraju u braku

1. Hvatanje za reč

Ova igra jasno pokazuje da igre služe za sprečavanje bliskosti i korišćenje drugih za svoje ciljeve. Svima je poznata situacija kada se rasprava povede oko jedne reči, tj, kada osoba želi da izazove rasparavu i za to koristi i najmanji povod. Ako je bliskost u odnosu nepoželjna onda je ovo idealan način da se ista izbegne.

2. Frigidna žena

Ovo je jedna od najčešćih bračnih igara. Supruga odbija svaki pokušaj seksualnog kontakta bračnog partnera i svaki put ga optužuje da su svi muškarci isti i da misle samo na seks. Muškarac se povlači  i sve manje pokušava. U tom periodu žena počinje da ga izaziva i slučajno hoda po kući bez odeće , ali kada on pokuša da priđe ponovo biva odbijen. Ova igra je posledica straha od intimnosti kod oba partnera te se na taj način i dešava da oni godinama ostaju zajedno.

3. Večito zadihana

Ovo je igra koju igraju žene koje žele da pokažu da mogu da obave sve obaveze vezane za kuću I porodicu odjednom i da pritom budu isfenirane, doterane i negovane.  Od njih se očekuje da uspešno i sa lakoćom igraju istovremeno mnogo različitih uloga. U jednom momentu popuštaju pod pritiskom preteranih obaveza, pa ne mogu da urade ni ono najosnovnije, zbog čega osećaju grižu savesti. Ove žene uvek izgledaju kao da negde jure, kada obave obaveze koje su imale one sebi dodaju nove bez predaha. 

4. Da nije bilo tebe

Ova igra se često igra u našem društvu i prepoznaje se po rečenici: „Da nije bilo tebe gde bi mi bio kraj!“ Često je igraju osobe koje podsvesno traže nekoga da ih spreči  jer nisu sigurni da  mogu da ostvare zadati cilj. Najčešće se za tu ulogu nalazi bračni partner koji ih sprečava do kraja života.

5. Vidiš da sam se trudio

Ovo je tročlana igra koju igra bračni par sa bračnim terapeutom.  Muž najčešće želi da se razvede mada to ne priznaje dok bračna saputnica ima iskrenu želju da sačuva brak. On u početku pristaje da dolazi na terapije, da bi vremenom postao namćorast na terapiji i kod kuće. Nakon nekog vremena napušta terapije, pa ženi preostaje da sama zatraži razvod. On je čist pred sobom i okolinom jer svima može da kaže:“ Vidite da sam se trudio.“

6. Draga moja

Ovu igru bračni parovi igraju pred drugima. Tipična je situacija da jedan supružnik  pred prijateljima iznosi  događaj koji drugoga prikazuje u lošem svetlu, a priču završava sa: „ Zar nije tako, draga moja?“. Drugom supružniku preostaje da se uz gorčinu složi sa partnerom. Slaganje drugog partnera treba potražiti u depresivnom stanovištu i navici da mu neko razotkriva slabosti kao što su verovatno to činili roditelji.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Definicija

Opsesivno-kompulzivni poremećaj se odlikuje ponavljajućim prisilnim mislima i prisilnim radnjama. Opsesivne misli su ideje, slike ili impilsi koji se nameću osobi stalno iznova na stereotipan način. Skoro uvek su neprijatnog karaktera i osoba, često bezuspešno, pokušava da im se odupre. Karakteristično je da ih osoba prepoznaje kao svoje mada su nevoljne i često neprijatne i neprihvatljive. kompulzivne radnje ili rituali su stereotipna ponašanja koja se stalno iznova ponavljaju. Ona nisu sama po sebi prijatna niti dovode do izvršenja nekih korisnih zadataka. Njihova funkcija je da spreče neki (inače nemoguć) događaj koji bi mogao naneti štetu osobi ili zbog koga se osoba plaši da bi sam mogao da naškodi drugome. Obični se ovo ponašanje prepoznaje od osobe kao glupo ili bez efekta, pa on čini pokušaje da mu se odupre. Anksioznost je skoro uvek prisutna. Ako se osoba odupre kompulzivnim radnjama, anksioznost se pojačava i postaje nepodnošljiva.

Poremećaj može biti ispoljen pretežno kao opsesivne misli, pretežno kao opsesivne radnje (rituali) i mešovito- opsesivne misli i radnje.   

Osoba može da razume da su njene misli neosnovane i može pokušati da ih ignoriše ili zaustavi, ali to samo povećava stres i anksioznost. Na kraju, osoba je prinuđena da čini kompulzivne radnje da bi umanjila osećaj unutrašnje napetosti.

Uobičajene teme opsesija su:

• Strah od zaraze i prljavštine
• Potreba za redom i simetrijom
• Agresivni i zastrašujući impulsi
• Seksualne misli i slike
  
  

Kao i opsesije, kompulzije imaju teme kao što su:

• Pranje i čišćenje
• Brojanje
• Proveravanje
• Ponavljane istih radnji
• Potreba za redom

  
Opsesivni simptomi i znaci mogu da sadrže:

Simptomi

• Strah da se ne zaraze rukovanjem ili dodirivanjem stvari
• Sumnje da li su zaključali vrata ili isključili ringlu
• Strah da su nekog povredili automobilom u saobraćaju
• Stres kada predmeti nisu uredno složeni ili na pravi način
• Slike da povređuju svoje dete
• Impuls da izgovaraju nepristojne reči u neodgovarajućoj situaciji
• Izbegavanje situacija koje provociraju opsesije, kao što je rukovanje
• Ponavljanje pornografskih slika u glavi
• Dermatitis zbog čestog pranja ruku
• Opadanje kose zbog čupanja
  

Kompulzivni simptomi i znaci mogu da sadrže:

• Pranje ruku dok koža ne ogrubi
• Ponavljano proveravanje da li su vrata zaključana
• Ponavljano proveravanje da li je ringla isključena
•  Brojanje na određeni način
• Slaganje istih predmeta na isti način
  
  Simtomi obično variraju u različitim periodima, a pogoršavaju se kada je osoba pod većim stresom.

Kada potražiti pomoć?

Treba napraviti razliku između perfekcionizma i OKP. Perfekcionista može da održava perfektan red u kući ili da uvek slaže stvari na određen način. To ne znači da ima OKP.

OKP može biti tolik otežak i vremenski zahtevan da onemogućava normalann život. Osoba može biti toliko zaokupljena kompulzivnim radnjama da joj ne ostaje vremena za druge životne aktivnosti. Ona takođe može da razume da te ponavljajuće radnje nemaju smisla, ali ne može da im se odupre.

Ako vaše opsesije i kompulzije utiču negativno na vaš život, obratite se stručnjaku za pomoć. Često se osobe sa ovim poremećajem stide svog ponašanja i neprijatno im je da pričaju o tome. Ali, čak i ako su simptomi jako izraženi , tretman može da vam pomogne.

Komplikacije

Komplikacije koje može da prouzrokuje OKP uključuju:

• Suicidalne misli i ponašanje
• Zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci
• Drugi anksiozni poremećaji
• Depresija
• Poremećaji u ishrani
• Kontaktni dermatits od čestog pranja ruku
• Radna nesposobnost
• Problemi u partnerskim odnosima
• Nizak  kvalitet života

Lečenje

Opsesivno-kompulzivni poremećaj se tretira psihoterapijom i medikamentnom terapijom. Često je efekat najbolji kada se kombinuju ova dva načina lečanja. 

O životnom skriptu

Životni skript je još jedan veliki koncept u transakcionoj analizi. U suštini, ideja životnog skripta je da mi imamo nesvestan životni plan -kao priču- koji smo smislili kao deca o nama samima i našim životima, koga se držimo i živimo po nemu čak i kada odrastemo. Drugima rečima, životni skript je lični životni plan razvijen pod pritiskom roditelja, porodice, društva, kulture i religije. Najčešće se dovršava oko sedme godine života.

Da bi malo pojasnili ovaj proces, evo jednog primera: nazovimo naš prikaz slučaja Jelena. Jelena je odrasla kao četvrto dete u porodici, mama i tata su jako zauzeti i jedva sastavljaju kraj s krajem.

Jelena ne dobija puno pažnje kod kuće ali vrlo rano nauči da čita i razvija dobar odnos sa starijom sestrom pričajući o dečijim knjigama. Kao odgovor na ovaj scenario, Jelena će doneti specifične skriptne odluke o sebi, drugim ljudima i svetu uopšte. Na primer, može odlučiti da ona stvarno uvek mora da bude dobra devojčica, tiha i studiozna. Može takođe zaključiti da je jedini način da se radi puno, isto kao i njeni roditelji. Može da živi sa uverenjem da je svet mesto gde je borba neophodna i da mora jako puno da radi da bi spojila kraj s krajem.

Ove skriptne odluke donete su kao odgovor na porodične i kulturološke poruke, a u skladu sa dečijim ograničenjima u razumevanju i shvatanju realnosti. Ovakva odluka postaje emotivno nametnuta obaveza da se živi na određeni način ( u Jeleninom slučaju povezano sa privrženošću i ljubavi koju ona oseća prema svojoj porodici). Ovaj “određeni način života” postaje nesvesni životni plan ili, slikovito, priča koju pričamo sebi o svojim opcijama u životu. Ovaj životni plan ima ulogu da da smisao spoljašnjem svetu i da nas zaštiti. Na primer, Jelena je mogla da se žali na nedostatak podrške u svojoj porodici, ali kao dete je mogla biti izolovana od porodice zbog toga jer se u njihovoj porodici niko nije žalio. Svaki skript može biti samoograničavajući u životu odrasle osobe. To može značiti da ne koristimo mogućnosti, iako ih imamo, jer su izvan našeg skriptnog obrasca.

Zamislimo šta se dešava sa Jelenom kada je odrasla. Recimo da je puno postigla u poslu i ima uspešnu karijeru. Udaje se za čoveka koji se takođe puno zalaže za svoj posao i dobro se slažu. Dokle god se Jelena drži svog skripta da se treba “puno truditi”, “život je borba”, “muškarac koji radi puno kao moj otac je privlačan”. Može se reći da joj dobro ide. Međutim, postoje i slepe mrlje koje je njen skript stvorio. Ona ne provodi puno vremena sa ljudima i ne primećuje kada ljudi hoće da se druže sa njom. Jedini prijatelj koga ima je neko koga je upoznala u biblioteci. One provode puno vremena pričajući o knjigama ( kao što je radila sa svojom sestrom), ali Jelena i njena prijateljica se ne osećaju emotivno bliske jedna sa drugom. Jelena se udala za čoveka koji je bio više posvećen svojoj karijeri nego njoj tako da se često osećala usamljeno pored njega. Možda je raskinula sa prethodnim dečkom koji je bio pažljiviji prema njoj jer je mislila da je lenj ( ili je to ono što bi njeno roditeljsko ego stanje nazvalo lenjošću), zato što je hteo da odmara i viđa se sa prijateljima preko vikenda.

Jelena takođe nije bila u stanju da ceni njegovu toplinu i dobrotu, jer je to potpuno izvan njenog dometa. Jelena može da pati od somatskog bola zbog preteranog rada, kao što su bolovi u leđima ili čestih infekcija. Može biti i pravi kandidat za depresiju pošto poriče njeno emotivnu i psihološku dobrobit i mnogo više energije daje nego što prima.

Da ponovimo, životni skript je tekući proces samozaštitnih i ponekad samoograničavajućih psiholoških konstrukcija o realnosti. Dokle god ga se držimo, život nam deluje predvidljiviji. Svakako, cena koju plaćamo za osećaj sigurnosti je da isključujemo nove mogućnosti – čak i one dobre. Pitanje koje možda želite a postavite sebi je : kako može da izgleda vaš skript? Jedan od načina da ovo odredite jeste da se setite svojih omiljenih priča i bajki.

Koju priču ste najviše voleli kao dete? Često deca koriste bajke kao model za svoje sopstvene životne priče ili eksperimentišu sa različitim životnim scenarijima. Na primer, Jeleni je mogla da se sviđa priča o Odiseju, koji je izdržao sve teškoće na desetogodišnjem putovanju da bi došao kući posle Trojanskog rata. To je priča koja govori o teškoćama, izdržljivosti, upornosti, pameti, vernosti i bezuslovnoj pobedi nad tekućim teškočama.

Možeš da pokušaš da se setiš šta si očekivao od svog života kao tinejdžer. Neki ljudi tvrde da nikada neće naći srodnu dušu ( skriptna odluka o tome da će ostati sami), ili očekuju da će uspeti u poslu ili u intimnoj vezi. Možemo da primetimo da neki životno skript dopušta više radosti od drugog. Na osnovu toga možemo ih podeliti na: pobedničke, gubitničke i banalne. Pobednički skript omogućava čoveku koji ga ima da dobije ono što hoće na kraju ( kao priča o Odiseju koji se ipak vraća kući). Tako u detinjstvu neki zamišljaju da će biti u srećnom braku i oni ispune ovo očekivanje u toku svog života.

Gubitnički skript je onaj koji se ipak završava neuspehom na kraju. Jelenin skript može biti gubitnički skript.Ona je mogla kao dete odlučiti da ona ipak ne može da zadrži dobar posao i sve može da se razbije u paramparčad uprkos njenom trudu. Ako Jelena živi po ovom skriptu, može postati ozbiljno depresivna, izgubiti svoj posao i završiti usamljena do kraja života.

Banalni skript je zasnovan na mediokritetu, ni dobitnički ni gubitnički. Jelena je takođe mogla za sebe da osmisli i ovakav kraj: da radi puno do kraja života, ali da oseća da nije to ono što je htela. Njen muž i prijatelji mogu ostati emotivno udaljeni i ona se može osećati prazno i ispunjeno.

Ako niste sigurni kako izgleda vaš skript, pogledajte vežbu za otkrivanje životnog skripta.

Koji god skript da ste napisali sebi u detinjstvu, čak i ako je pobednički skript, to je i dalje obrazac mišljenja i ponašanja u svetu koji odbacuje neke druge opcije. Idealno je postati slobodan od skripta ili biti u stanju da ispravimo nedostatke u našem skriptu svesno. Na primer, Jelena je mogla da zadrži svoj obrazac da naporno radi i iskoristi ga da bude uspešna, ali je takođe mogla da nauči kako da bude emotivno bliska i zabavi se. Kada kažemo biti slobodan od skripta, to znači biti autonoman. Autonomija je ponašanje, mišljenje i osećanje kao odgovor na sada i ovde situaciju pre nego na svet viđen kroz skriptni obrazac. Zamislite, da Jelena nije imala sav taj teret , ona bili dala sebi oduška kada se nije dobro raspoložena, a ne bi radila još više da bi mogla da ignoriše osećanja još za neko vreme. Autonomija se ispoljava kroz oslobađanje ili oporavak tri naša kapaciteta: svesnost, spontanost i bliskost.

I naravno kada jednom shvatite šta je vaš nesvesni plan, vi možete da ga promenite. Osmislili ste ga kao dete, ali možete da se predomislite sada kada ste odrasli. Zapamtite da šta god da ste odlučili o sebi i svom životu kao dete , to je iz jedne vrlo ograničene perspektive. Ono što je za vas bila istina o životu tada, ne znači da je to i danas.

Značaj dečijih odluka u formiranju skripta je zasnovan na pretpostavci da “odluka jednom donešena može se promeniti”. Nova odluka je proces vezan za osećanja, mišljenje i ponašanje. Skrpt se može promeniti i rasplesti. Imate pravo kao odrasli da napišete sopstvenu priču – i da uživate u tome.

Ako hoćete da saznate više o tome kako se ovo odnosi na vas, pogledajte pod primena skripta . Druge povezane teme su igre, potrebe u odnosima i životne pozicije.

Bipolarni poremećaj raspoloženja

Definicija

Bipolarni poremećaj, poznat i kao manično-depresivni poremećaj, predstavlja prisustvo promena raspoloženja kod osobe koje osciluju od potištenog depresivnog do povišenog maničnog raspoloženja.
Kada je osoba depresivna, ona se oseća tužno i beznadežno, gubi interes i ne uživa u većini aktivnosti. Kada se raspoloženje promeni u suprotnom smeru, osoba se oseća euforično i puno energije. Promene raspoloženja mogu se javiti nekoliko puta godišnje ili nekoliko puta na dan.
Iako je bipolarni poremećaj trajno stanje, osoba može održavati ravnotežu uz pomoć lekova i psihoterapije.

Simptomi

Bipolarni poremećaj se deli u nekoliko podtipova, od kojih svaki ima različite simptome:
Bipolarni poremećaj tip I – promene raspoloženja značajno utiču na posao, školovanje i odnose sa ljudima. Manične epizode mogu biti teške i opasne.
Bipolarni poremećaj tip II – ovaj tip je blaži od tipa I. Može se pojaviti povišeno raspoloženje, iritabilnost ili neke promene u funkcionisanju, ali osoba i dalje može da nastavi sa svakodnevnim aktivnostima. Umesto potpuno ispoljene manije, ove osobe imaju hipomaniju koja je manje ozbiljna od manije. Kod ovog tipa periodi depresije traju duže od perioda manije.
Ciklotimija – ciklotimni poremećaj je blagi oblik bipolarnog poremećaja. Kod ciklotimije hipomanija i depresija mogu biti nagle, ali manija i depresija nisu toliko teške kao kod drugih tipova bipolarnog poremećaja.
Simptomi bipolarnog poremećaja variraju od osobe do osobe.

Manična faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi manične ili hipomanične faze bipolarnog poremećaja uključuju: euforiju, povišeno samopouzdanje, loše rasuđivanje, brz govor, agresivno ponašanje, uznemirenost i iritabilnost, povišenu fizičku aktivnost, rizično ponašanje, trošenje novca i nerazumna finansijska ulaganja, povećanje seksualnog nagona, smanjenu potreba za snom, slabu koncentraciju, opasnu upotrebu droga i alkohola, česta odsustvovanja sa posla, rizičnu vožnju, gubitak osećaja za realnost, nedostatak uvida u bolest.

Depresivna faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi depresivne faze bipolarnog poremećaja uključuju: tugu, beznadežnost, suicidalne misli i ponašanje, anksioznost, krivicu, poremećaj spavanja, snižen ili povećan apetit, umor, gubitak uživanja u aktivnostima koje su smatrane prijatnim, problemi sa koncentracijom, iritabilnost, hronični bol bez uzroka, često odsustvovanje iz škole ili sa radnog mesta, loš u speh u školi i na poslu.

Drugi znaci i simptomi bipolarnog poremećaja

Znaci i simtomi bipolarnog poremećaja takođe mogu da uključuju:
Promene raspoloženja sa godišnjim dobima – kod nekih osoba se javlja manija u proleće ili u leto, a postaju depresivni u jesen ili u zimu. Za druge je ovaj ciklus obrnut.
„Rapid cycling“ bipolarni poremećaj – neke osobe sa bipolarnim poremećajem imaju brze promene raspoloženja što je određeno sa četiri ili više promena raspoloženja u okviru jedne godine. Ipak, kod nekih ljudi se promene dešavaju mnogo brže, ponekad i u nekoliko sati.
Psihoza – teške epizode depresije ili manije mogu da dovedu do psihoze, gubitka osećaja za realnost. Simptomi psihoze mogu da uključuju pogrešna ali čvrsta uverenja (sumanute ideje) i osobe mogu da čuju ili vide stvari koje ne postoje (halucinacije).

Simptomi kod dece i adolescenata

Umesto čiste depresije, manije ili hipomanije, kod dece i adolescenata sa bipolarnim poremećajem se javljaju nagli ispadi u ponašanju, brze promene raspoloženja, nepromišljeno ponašanje i agresivnost. U nekim slučajevima, ove promene se javljaju u okviru nekoliko sati ili kraće. Na primer, dete može imati intenzivne periode glupiranja i nerazumnosti i duge nastupe plača i ispade eskplozivnog besa u jednom danu.

Faktori koji mogu povećati rizik od pojave bipolarnog poremećaja

• Ovi faktori mogu biti:
• Blisko srodstvo kao što su roditelji ili braća i sestre sa bipolarnim porećaja
• Stresni periodi u životu
• Zloupotreba droge ili alkohola
• Velike promene u životu kao što je smrt bliske osobe, razvod, promena posla
• Prva polovina dvadesetih godina starosti

Poremećaji koji se javljaju udruženo sa bipolarnim poremećajem

Kod osoba koje imaju bipolarni poremećaj, može se javiti još neki poremećaj koji je dijagnostikovan pre ili posle bipolarnog poremećaja. Ove udružene poremećaje treba otkriti i lečiti jer oni mogu pogoršati postojeći bipolarni poremećaj. U udružene poremećaje spadaju:
Anksiozni poremećaji – najčešće se javljaju posttraumatski stresni poremećaj, socijalna fobija i generalizovani anksiozni poremećaj.
Hiperkinetički poremećaj (ADHD) – kod ovog poremećaja simptomi se preklapaju sa bipolarnim poremećajem. Zato može biti teško razlikovati ova dva poremećaja, pa se nekada pogrešno dijagnostikuje jedan umesto drugog. U nekim slučajevima mogu biti prisutna oba poremećaja.
Zavisnost ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci – dosta osoba sa bipolarnim poremećajem imaju problema sa alkoholom, duvanom ili drogama. Deluje da konzumiranje alkohola i droge mogu olakšati simptome, ali oni u stvari izazivaju, produžavaju i pogoršavaju periode depresije ili manije.
Telesne tegobe – osobe sa bipolarnim poremećajem često imaju još neki zdrvastveni problem kao što je bolest srca, tireoidne žlezde ili gojaznost.
Ako se ne leči, bipolarni poremećaj može dovesti do ozbiljnih problema koje utiču na sve oblasti života. Oni uključuju: problemi sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, problemi sa zakonom, finansijski problemi, problemi u vezama, izolacija i usamljenost, loši rezulatati na poslu ili u školi, često odsustvovanje sa posla ili iz škole pa čak i samoubistvo.

Dijagnostički kriterijumi

Dijagnostički kriterijumi za bipolarni poremećaj zasnovani su na specifičnom tipu poremećaja.
Bipolarni poremećaj tip I – osoba je imala najmanje jednu maničnu ili mešovitu manično-depresivnu epizodu, a mogla je biti i jedna depresivna epizoda.
Bipolarni poremećaj tip II – osoba je imala najmanje jednu depresivnu epizodu i najmanje jednu hipomaničnu epizodu ( isključuju se manična i mešovita epizoda). U okviru ovog poremećaja, simptomi uzrokuju stres ili teškoće u nekoj oblasti života, kao što su posao ili emotivne veze.
Cilkotimni poremećaj – osoba je imala više hipomaničnih epizoda i perioda depresije, ali nikada potpunu maničnu epizodu, depresivnu epizodu ili mešovitu epizodu. Za dijagnozu ciklotimnog poremećaja simptomi treba da traju dve ili više godina (za decu i adolescente godinu dana). U toku tog vremena, simptomi nikada ne iščezavaju duže od dva meseca. Simptomi uzokuju značajne poteškoće u nekim oblastima života, kao što su emotivne veze ili posala.

Lečenje bipolarnog poremećaja

Bipolarni poremećaj zahteva neprekidno lečenje, čak i u periodima kada se osećate bolje. Primarni tretman za ovaj poremećaj uključuje medikamente i individualno i porodično psihološko savetovanje (psihoterapiju).
Lekove za lečenje bipolarnog poremećaja određuje psihijatar. Neophodno je uzimati redovno prepisanu terapiju i ne obustavljati je bez saveta lekara.

Psihoterapija

Psihoterapija je drugi važan deo lečenja bipolarnog poremećaja. Fokus psihoterapije je identifikacija nezdravih, negativnih verovanja i ponašanja i zamena istih sa zdravim i pozitivnim. Može biti od pomoći da osoba otkrije šta uzrokuje promene raspoloženja. Takođe se osoba uči kako da se efikasno izbori sa stresom i da izađe na kraj sa uznemirujućim situacijama.
Savetovanje pomaže da osoba i njena porodica nauče o bipolarnom poremećaju (psihoedukacija). Ako zna šta se dešava, osoba može da potraži podršku i stručnu pomoć, a porodica može da prepozna prve znake promene raspoloženja.
Porodična terapija podrazumeva učešće svih članova porodice u psihoterapijskom tretmanu, a sa ciljem da se otkriju i smanje izvori stresa u okviru porodice. Može pomoći porodici da nauče kako da poboljšaju odnose, reše probleme i razreše konflikte.

Prevencija

Ne postoji pouzdan način da se spreči bipolarni poremećaj. Svakako, početi sa lečenjem kada se pojave prvi znaci poremećaja može uticati da se spreči pogoršanje stanja kod bipolarnog ili nekog drugog poremećaja.

Samopomoć

Ako vam je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, postoje načini da sprečite da blaže epizode prerastu u potpuno razvijene epizode manije ili depresije:
Obratite pažnju na znake upozorenja – ako na vreme obratite pažnju na promene raspoloženja možete sprečiti da se simptomi pogoršaju. Možete zajedno sa svojim ukućanima otkriti obrazac vaših bipolarnih epizoda i šta ih izaziva. Pozovite svog lekara ako osetite da vam počinje depresivna ili manična epizoda. Uključite porodicu i prijatelje da prate rane znake.
Izbegavajte droge i alkohol – iako se možete u početku osećati bolje, korišćenje alkohola i droge može uticati da vam se simptomi povrate.
Uzimajte lekove tačno kako je navedeno – lekovi mogu imati neželjena dejstva i vi se možete osećati loše jer imate psihičko oboljenje koje zahteva doživotno lečenje. U toku perioda kada se osećate dobro možete biti u iskušenju da prekinete sa lečenjem, što može imati ozbiljne posledice zbog pogoršanja bolesti.

Granični poremećaj ličnosti – borderline

Zamilsite kako se oseća petogodišnjak koga je majka izgubila u gužvi na ulici, dok gleda okolo i pokušava panično da je pronađe, a stranci zlokobno bulje u njega. Tako se osoba sa graničnim poremećajem ličnosti oseća veći deo vremena. Usamljeno i teskobno.

Definicije

Granični poremećaj ličnosti je poremećaj mentalnog zdravlja koji utiče na način na koji se osoba oseća i na koji procenjuje sebe i druge, uzokujući probleme u svakodnevnom funkcionisanju. To uključuje obrazac nestabilnih intenzivnih odnose sa drugima, iskrivljenu sliku o sebi, ispoljavanje jakih emocija i impulsivnosti. Osobe sa ovim poremećajem imaju jak strah od napuštanja i teško podnose da budu sami. Ipak, neadekvatan bes, impulsivnost i česte promene raspoloženja mogu oterati druge od njih iako žele da imaju dugu i stabilnu vezu. Ovaj poremećaj obično počinje u ranom odraslom dobu. Naziv “granični” je nastao jer je ovaj poremećaj svrstan na granici između neurotskih i psihotičnih poremećaja. Osnovno ispoljavanje ovog poremećaja je emotivna nestabilnost, koja vodi ka stresu i drugim problemima. Ako imate granični poremećaj ličnosti. nemojte se obeshrabriti. Mnogi ljudi sa graničnim poremećajem budu bolje uz lečenje i mogu da žive srećno i mirno.

Granični poremećaj ličnosti utiče na to kako se osoba oseća, kakve odnose ima sa drugima i kako se ponaša. Osoba sa ovim poremećajem često je nesigurna ko je ona u stvari. To znači da se slika samog sebe ili osećaj sebe često i naglo menja. Može videti sebe kao zlog ili lošeg, a ponekad se može osećati kao da uopšte ne postoji. Promenljiva slika samog sebe često vodi do stalne promene posla, prijatelja, ciljeva i vrednosti. Intimne veze su često haotične. Osoba doživljava odnos kao smenjivanje ljubavi i mržnje. Može idealizovati partnera u jednom trenutku a potom naglo i dramatično ga zamrzeti zbog nekih njegovih grešaka ili sitnog nesporazuma. Ove osobe računaju da će dobiti od drugih ono što im je potrebno, kao što je osećaj samopoštovanja, potvrda i osećaj identiteta. Oni traže osobu čija će večna ljubav i saosećanje popuniti crnu prazninu u njima i ukloniti njihov očaj. Za osobu sa graničnim poremećajem ličnosti, gubitak odnosa može biti kao da se suočavaju sa smrću. U vezi, ove osobe stalno traže znakove da ih partner ne voli i da će ih ostaviti. Ako se to potvrdi, mogu da se razbesne, optužuju, plaču, planiraju osvetu, povrede se, prevare partnera ili urade nešto slično. Glavna ironija ovog poremećaja je što ove osobe očajnički žele bliskost i intimnost, ali ponašanje kojim to pokušavaju da dobiju najčešće odbija ljude.

Simptomi

Simptomi graničnog poremećaja ličnosti uključuju:

• Impulsivno i rizično ponašanje, kao što su nebezbedna vožnja, seksualni odnosi bez zaštite, kockanje ili upotreba ilegalnih droga
• Jake emocije koje se često smenjuju
• Intenzivne ali kratke epizode anksioznosti ili depresije
• Neadekvatan bes koji ponekad eskalira u fizički obračun
• Teško kontrolisanje emocija i impulsa
• Suicidalno ponašanje
• Strah da se bude sam

Kada potražiti pomoć

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti se često osećaju neshvaćeno, usamljeno, prazno i beznadežno. Karakteristično je da su puni mržnje prema sebi i samoprezira. Mogu biti potpuno svesni da je njihovo ponašanje autodestruktivno, ali su nemoćni da ga promene. Loša kontrola impulsa može dovesti do problema sa kockom, vožnjom ili zakonom.
Ako primećujete kod sebe nešto od gore navedenog, razgovarajte sa psihijatrom ili psihoterapeutom. Pravi tretman vam može pomoći da se osećate bolje i da vodite stabilniji, ispunjeniji život.
Ako primećujete nešto od gore navedenog kod osobe iz vaše okoline, posavetujte ga da poseti psihijatra ili psihoterapeuta. Ali imajte na umu da ne možete nikoga naterati da traži pomoć. Ako vama odnos sa njim pada teško, bilo bi korisno da vi sami posetite psihoterapeuta.
Ličnost se formira pod uticajem naslednih faktora i faktora okoline, odnosno iskustava iz detinjstva. Neki faktori u toku razvoja ličnosti mogu povećati rizik za nastanak graničnog poremećaja ličnosti. Oni uključuju:
Naslednu predispoziciju – rizik se povećava ako osoba iz bliže porodice ima poremećaj: otac, majka, brat ili sestra
Zlostavljanje deteta – mnoge osobe sa ovim poremećajem su bile fizički ili seksualno zlostavljane u detinjstvu
Odbacivanje – neke osobe sa ovim poremećajem su bile zanemarivane, odbacivane i napuštene kao deca.
Takođe, granični poremećaj ličnosti se češće dijagnostikuje kod žena nego kod muškaraca.
Granični poremećaj ličnosti može negativno da utiče na više životnih oblasti osobe. Ljubavne veze, posao, obrazovanje, društvene aktivnosti i slika o sebi mogu biti pod negativnim uticajem. Uobičajeno je za ove osobe da češće gube posao i da iza sebe imaju više brakova. Samopovređivanje, kao što su sečenje kože ili nanošenje opekotina sebi, mogu dovesti do čestih hopsitalizacija. Stopa samoubistva kod osoba sa ovim poremećajem je visoka.

Udruženi poremećaji

Uz granični poremećaj ličnosti, osoba može imati još neko psihijatrijsko oboljenje, najčešće su to:

• Depresija
• Zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci
• Anksiozni poremećaji
• Poremećaji ishrane
• Bipolarni poremećaj raspoloženja
• Posttraumatski stresni poremećaj

Komplikacije

Osoba sa graničnim poremećajim ličnosti može imati poteškoća i u drugim oblastima:

• Česte promene posla ili gubljenje posla
• Odustajanje od fakulteta ili daljeg obrazovanja
• Problemi sa zakonom kao što je zatvorska kazna
• Konflikti odnosi, stres u braku ili razvod
• Samopovređivanje sečenjem ili opekotine i česta bolnička lečenja
• Zlostavljanje u odnosima
• Češće neplanirane trudnoće, seksualno prenosive bolesti, saobraćajni udesi i tuče zbog impulsivnog i rizičnog ponašanja
• Pokušaji samoubistva

Lečenje

Granični poremećaj se leči psihoterapijom, mada se mogu uključiti i lekovi ako se ukaže potreba. Psihoterapijom osoba može steći veštine kojima će prevazići svoje probleme. Ciljevi psihoterapije su da pomogne osobi u sledećem:

• Da se usredsredi na svoje postojeće kapacitete
• Nauči da se nosi sa neprijatnim emocijama
• Nauči da kontroliše svoju impulsivnost tako što će posmatrati svoje emocije, a ne nužno postupati po njima
• Raditi na odnosima sa drugima tako što će biti svesna svojih i tuđih emocija
• Naučiti više o svom poremećaju.

Ego stanja

Model ego stanja osmislio je Erik Bern, osnivač transakcione analize (skraćeno TA). To je osnovni model koji koristimo da bi shvatili unutrašnja psihološka dešavanja u ljudima.
U svakom slučaju, to je samo model, tako da ne treba da vas brine ako se ne uklapa u vaše iskustvo ili vam nije od pomoći. Ima puno drugih ideja u TA koje vam mogu više odgovarati.
Model ego stanja nas uči da možemo posmatrati naš unutrašnji svet kao da se sastoji od tri različite sfere koje se nazivaju roditeljsko ego stanje, odraslo ego stanje i dečije ego stanje.
Predstavljamo ih sa tri kruga, jedan na drugom, gde je roditeljsko ego stanje na vrhu, odraslo u sredini a dečije na dnu. Svako ego stanje je celina za sebe, pa mišljenje, osećanje i ponašanje postoji u savkome od njih.
Svakako, između ego stanja ne mora da postoji očigledno slaganje i ona mogu da budu suprotstavljena jedno drugom. Na primer, ja kažem da ću ići sutra na plivanje zato što je to zdravo i dobro za mene (odraslo ego stanje) ali sutra mogu da se osećam buntovnički i da ne želim da se držim svojih pravila (dečije ego stanje). Po internacionalnom dogovoru nazivi ego stanja se skraćeno imenuju sa Roditelj, Dete i Odrasli i pišu se velikim slovom da se zna da se misli na ego stanja.

Odraslo ego stanje

Počnimo od odraslog ego stanja, koje je u krugu u sredini. U svakom smislu njemu i jeste mesto u sredini jer kad ste u Odraslom vi ste u sadašnjosti. Svesni ste svih svojih opcija i u kontaktu ste sa dešavanjem sada i ovde. Možete iskusiti osećanja kao odgovor na ono što se dešava sada i ovde – osećati tugu kada se prijatelj odseli – i vaš obrazac ponašanja je u skladu sa vašim mislima i osećanjima. U Odraslom ste svesni šta je stvarno a šta nije. Na primer, osećate ljubomoru, ali to ne znači da je vaš partner upravo sada sa nekim drugim, pošto znate da je to samo pretpostavka ili da zamišlate da se ostvaruje vaša najgora noćna mora. U svakom slučaju znate da to nije istina. U Odraslom primenjujete obrasce za rešavanje problema kada se oni pojave i možete tražiti pomoć i doneti zdrave odluke. Živeti u sada i ovde dopušta da se razviju spontanost i intimnost.
Kada se pomerite iz odraslog ego stanja vi se iz sadašnjsti vraćate u prošlost, bilo da ste u Roditelju ili u Detetu. Možemo se ili potpuno pomeriti u drugo ego stanje iili možemo ga doživeti kao unutrašnji uticaj koji liči na unutrašnji kritički glas (obično Roditelj) ili neprestan osećaj sumnje u sebe (obično Dete). Možemo provoditi dosta vremena u Odraslom, ali u stresnim situacijama ili kod određenih događaja koji nas podsećaju na prošlost imamo težnju da se pomerimo iz Odraslog u Roditelja ili Dete.
Model ego stanja daje daje nam našu istorijsku psihološku sliku. Kada smo pod stresom ponašamo se po strarim obrascima, preuzetim od naših roditelja ( roditeljsko ego stanje) ili prema onima koje smo imali kao deca ( dečije ego stanje). Roditeljsko ego stanje može da uključi različita ponašanja – od majke i od oca, a moguća su i od drugih ljudi sa kojima smo u detinjstvu bili bliski.
Naše dečije ego stanje predstavlja naš istorijski razvoj, pa tako možemo imati upečatljivu podlogu iz druge godine i puno toga iz šeste, i neke zaostatke iz tinejdžerskih godina, ali ne puno. Zbog svega ovoga govorimo o dečijim ego stanjima u množini.

Roditeljsko ego stanje

Roditeljsko ego stanje predstavlja sliku unutrašnjeg doživljaja naših roditelja ili staralaca kada smo bili deca.
Kao deca mi vidimo svoje roditelje, njihove roditelje i druge nama značajne osobe iz naše tada ograničene perspektive (recimo, tata je bio stalno ljut, ali mi nismo mogli da znamo da je to zato što je imao problema na poslu i strahovao da ne izgubi posao) i mi smo to povezivali sa sobom ( kao dete osećao sam sve vreme da je tata ljut na mene i to je sigurno zato što nisam ispunio njegova očekivanja a ne zato što ia problema na poslu). To se dešava jer deca još uvek nemaju kognitivnu sposobnost da se decentriraju, odnosno da ne vide sebe kao centar sveta. Tako je ova ograničena perspektiva kroz koju smo videli naše roditelje postala kao matrica koju čuvamo u sebi. U TA terminima, mi introjektujemo naše roditelje i čuvamo u sebi njihovu psihološku kopiju za buduća dešavanja.
Često nam ovo pomaže da usvojimo korisna pravila, saznanja o svetu, kako da se brinemo o sebi i drugima, itd. Međutim, ako su nam roditelji dali “pogrešne” informacije, ili živeli sami po ne baš upotrebljivim pravilima, mi introjektujemo nešto od čega nemamo puno koristi kasnije u životu. Na primer, vaša majka je puno radila i sada kao odrasli vi osećate da nije u redu na neki način da uzmete godišnji odmor ili da se odmarate kod kuće. Roditeljske stavove obično usvajamo u celini i ne razmišljamo svesno da li se mi slažemo sa pravilima koje smo dobili od roditelja. Roditeljeske poruke mogu biti prevaziđene jer se društvo vremenom promenilo ( kao npr. ideja naših baka da žene treba da budu lepe i tihe). Roditeljeske poruke često mogu biti i veoma štetne. Na primer, roditeljsak poruka da “nikada ništa neće postati od tebe”, iako izgovorena u besu, može da oteža osobi da uspe kada odraste. Takođe roditeljsko ego stanje može da se doživi kao unutrašnji kritikujući glas koji komentariše sve što radimo ( na primer: ništa ne valjaš, nikada nećeš uspeti, to nije dobro, što ne uradiš ovako, ti to ne možeš, ti si glup, ti si beskoristan, i tako dalje, i dalje , i dalje i dalje …).
Roditeljske poruke mogu se otkriti kada se umirite i obratite pažnju na ono što vam se dešava u glavi. Sve misli koje čujemo a počinju sa “ti moraš” ili “ti treba” potiču iz Roditelja. U Roditelja obično ulazimo posebno kada rezimiramo stvari, dajemo uopštene izjave o svetu ili brinemo o sebi ili drugima. Takođe možemo ući u Roditelja potpuno i ponašati se, misliti i osećati kao mama ili tata. Glasovi nam se mogu izmeniti, zajedno sa govorom tela, mimičnom ekspresijom i unutrašnjim iskustvom ( Da li ste ikada čuli sebe da govorite svom detetu ili partneru ono što bi rekli vaši roditelji). Ljudi oko nas mogu primetiti ovu promenu i reagovati na nas adekvatno tome.
Ako osećate da vam poruke ili obrasci ponašanja iz vašeg roditeljskog ego stanja smetaju kao odrasloj osobi, možete da promenite ovaj psihološki materijal i da ga osavremenite. Ovaj proces nazivamo “dekontaminacija Roditelja”. Ponekad je dovoljno da uočimo sva automatska pravila po kojima živimo i da prosto odlučimo da ih se više ne pridržavamo. Na primer, možete odlučiti da ne sledite sliku idealne žene koju vam je dala baka, i da se ne držite njenih pogleda na muški svet, i odlučite da je ok za vas da se ponašate drugačije.
Ponekad može biti jako teško osloboditi se roditeljskih poruka jer su povezane sa puno elemenata u dečijem ego stanju, koje vi u detinjstvu doživlajvate kao stvarne. U ovom slučaju možete da razmislite da potražite stručnu pomoć psihoterapeuta. Ovo bi bio najbrži put da se starih poruka i dozvolite sebi da živite po sopstvenim pravilima.

Dečije ego stanje(a)

Važno je zapamtiti da nam je nega i pažnja sa kojom smo odgojeni u detinjstvu omogućila da odrastemo u funkcionalne odrasle i ova iskustva su integrisana u našem odraslom ego stanju. Ali ono što je preostalo u dečijem ego stanju su sva iskustva koja su izazivala anksioznost, tugu, bes, stid i ostala iskustva koja još uvek nismo prevazišli. Ovi zaostaci mogu biti raspoređeni duž linije razvoja ili grupisani oko određenih događaja.

Na primer, pretpostavimo da i dalje imate osećanje ljubomore i napuštenosti koji ste imali kada ste sa četiri godine dobili mlađu sestru. Možda je to zato što vas je mama otpravila kod bake kad je rođena vaša sestra sa zdravstvenim problemima. Ova osećanja i sa njima povezano razmišljanje i obrasci ponašanja će biti sačuvani u vašem pamćenju na nivou funkcionisanja četvorogodišnjeg deteta. Danas, svakako, mogu da budu pobuđena kad vaš partner izađe sa prijateljima, jer ova situacija grubo podseća na onu koju ste imali sa četiri godine. Kao proizvod toga, kad god vaš partner izađe sam, vi se ponašate kao kada ste imali četiri godine, noseći se sa veoma pretećom i opasnom situacijom.

U našem dečijem ego stanju postoje različiti nerešeni problemi i razvojni nivoi koji nisu dovršeni. Recimo da još uvek imate problem koji ste iskusili sa četiri godine. Kasnije ste iskusili poteškoće dok ste se borili da se uklopite i pripadate grupi vršnjaka kad ste krenuli u školu sa sedam godina. Posle više godina, kao tinejdžer, opet osećate probleme sa uklapanjem kada dođe do stvaranja odnosa sa suprotnim polom ( ili koji vas već privlači). I danas se možete osećati kao nesiguran tinejdžer kada pričate sa nekim ko vas fizički privlači, kao i da pokazujete u svom ponašanju znake stidljivosti i da govorite sebi da se iovako nikada neće zainteresovati za vas, pa zašto se i truditi i zvati ih da izađete.

Još jedan primer: danas, kada dođete u novu grupu ljudi na poslu, vi se vrćate na vaše probleme sa uklapanjem koje ste imali kada ste napušteni sa šest godina i možete osećati da niste dobrodošli ko deo zajednice. Možete ponovo imati ista uverenja koja ste oformili kao šestogodišnjak i možete pokušati da se nosite sa situacijom na isti način kao i tada. Na primer, pretpostavimo da ste sa šest godina odustali od borbe i povukli se. Ovome možete biti skloni i danas. Ili ste možda naučili da budete klovn razreda i budete prihvaćeni na taj način. Ova strategija može vam biti od koristi i danas u nekim okolnostima, ali postoje radna mesta na kojima je to neprihvatljivo. I naravno, kad god vaš partner izađe, i ste i dalje ljubomorni i razmišlajte da oni mogu pobeći sa nekim drugim.

Materijal koji čini vaše dečije ego stanje je potpuno individualan i zavisi od vaše lične istorije. Takođe zavisi kakvog ste temperamenta bili kao dete i podrške koju ste imali. Svako dete nalazi različita rešenja za ono što njemu treba. Danas, posle mnogo godina, možete osetiti da se nekada potpuno prebacite u dečije ego stanje zbog stresa ili određene situacije koja vas pogađa. Možete osetiti i blagi uticaj dečijeg ego stanja, na primer, imate neprestan osećaj nesigurnosti u vezi iako znate da je sve u redu.

Dramski trougao

Uprkos imenu koje obećava, psihološke ige uopšte nisu zabavne. One su nesvesni obrasci ponašanja koji se neprestano ponavljaju između dvoje ljudi (nekad i više), koji ih ostavljaju prazne i nesrećne.

U transakcionoj analizi imamo određene obracse ponqšanja na umu kada kada govorimo o psihološkim igrama, kratko igrama. Igru možemo definisati kao skup međusobnih interakcija dvoje ili više ljudi gde postoji skriveni motiv i u jednom trenutku zamena uloga među učesnicima. Igra se završava na predvidljiv način i može se igrati opet i opet ispočetka.

Uopšteno govoreći, postoje samo tri uloge kroz koje neko može da učestvuje u igri: Spasilac, Progonilac i Žrtva. Da pokažemo da su to uloge, pišemo ih velikim početnim slovom.

U svakoj igri imamo tri psihološke uloge, i ulaskom u jednu od njih učestvujete u psihološkoj igri. (Videćete u nastavku da je najbolje da ne ulazite ni u jednu od njih.)

Ljudi obično imaju omiljenu poziciju u igri sa koje počinju. Često je naša omiljena pozicija je ona koju smo naučili u detinjstvu. Sve tri pozicije su neautentične i isključuju neki aspekt nas samih ili drugih ljudi ( Na primer , kao Spasilac ja isključujem kapacitet drugog da misli i ponaša se onako kako misli da je najbolje za njega).

Spasilac je osoba koja ima dnevnik obaveza koje treba da uraadi za druge ljude. Skriveno uverenje je a drugi nisu sposobni da to urade sami, što stavlja Spasioca u nadređenu poziciju. Skrivena pretpostavka je četo nesvesna i većina Spasilaca su dobornamerni. Ipak, uobičajeno Spasilac pomaže ljudima ne pitajući i radeći više nego što je njegov deo, i obavezno završi radeći stvari koje ne želi.

Žrtva je osoba koja traži od drugih da urade nesto umesto njih, pre nego što će to uraditi sami. Drugim rečima, postavljaju se u podređenu poziciju. Žrtve sebe omalovažavaju i potcenjuju svoj kapacitet da misle i deluju samostalno. Često ne koriste kapacitet svog Odraslog da misle i mogu verovati da ne mogu same da izađu na kraj. Žrtva može sebe videti kao slabića i često oseća da je bespomoćna. Bez obzira Žrtva omalovažava sopstvenu snagu, ona ima snage da iniciraju zamenu uloga u igri ( što im daje puno snage u odnosu).

Konačno, Progonilac. Oni zanemaruju kapacitet drugih da misle i da se postupaju po sebi. Progonilac ima skriven plan kažnjavanja i omalovažavanja ljudi na neki način. Kao i Spasilac, i on je u nadređenom položaju.

Igra počinje kada dvoje ljudi prepoznaju da su u suprotnim ulogama, npr. Spasilac i Žrtva. Sledi skup predvidljivih interakcija, posle kojih jedna osoba menja uloge. Na primer, Žrtva prelazi u Progonioca, a Spasilac prati promenu i postaje Žrtva (može i Progonilac ). Promena u igri može biti iz bilo koje tri pozicije u neku od druge dve. Kao što imaju omiljene startne pozicije, ljudi imaju i omiljene uloge za promenu.

Pogledajmo jedan primer. Ne tako davno, jedan saradnik mi je opisao jednog od svojih kolega, osobu koja je stalno tražila od drugih da joj izađu u susret. Stalno bi kasnila, gubila naočare i upadalanu slične problematične situacije. Predstavljala bi sebe kao Žrtvu i onda tražila pomoć od drugih (Spasilaca) da reše situaciju umesto nje. Tražila bi od drugih da obavljaju telefonske razgovore umesto nje, traže njene naočare ili rade njen posao kad ona kasni. Posle puno usluga koje su joj ljudi činili, ona bi promenila ulogu i postala Progonilac. Kritikovala bi ljude kako neće ništa da urade za nju kako treba, ili bi ih nazivala beskorisnim u nekom drugom smislu. To je značilo da su prvobitni Spasioci postajali Žrtve i završavali sa odbačeni i besni. Prvobitna Žrtva, sada Progonilac, takođe bi se osećala loše na kraju. Mogla je da opravda svoj bes prema svetu, drugim ljudima i svom radnom mestu, koje iskreno nije volela. Ova ista igra ponavljala se više puta sa istim ishodom.

Kao što se može videti, i Spasilac i Žrtva kreću iz neautentičnih pozicija i prolaze kroz ceo niz nesvesnih ( ponekad i svesnih) interakcija koje se završavaju u zameni uloga i neprijatnim osećanjima sa obe strane. Ljudi – možda i vi takođe! – mogu beskrajno da ponavljaju ovaj obrazac.

Zašto ljudi ovo rade? Ima puno razloga zašto ljudi igraju ovu vrstu igara. Jedan je da tako potvrđuju svoj pogled na svet ( prvobitna Žrtva u prethodnom primeru potvrđuje svoje verovanje da su ljudi loši i da ona može da bude besna na njih). To je takođe način da ne preuzmemo odgovornost da bilo šta promenimo u svom životu.

Još jedan razlog za igranje igara je da se privuče pažnja. Igre se mogu igrati sa visokim emotivnim nabojem i, uprkos činjenici da izazivaju negativnu pažnju, to je bolje nego nemati pažnju uopšte. Bez igara ljudi mogu osetiti usamljenost i otuđenost od drugih. (Žrtva/Progonilac iz prethodnog primera može biti bez porodice i prijatelja sa kojima može da uđe u odnos kroz igranje igara.)

Ako se posmatra kao takvo, može se reći da je igranje igara neuspeo pokušaj da se bude blizak sa ljudima. Učesnici žele da budu bliski i autentični jedni sa drugima, ali ne mogu da rizikuju da budu otvoreni i iskreni, pa ulaze u predvidljiv obrazac ponašanja – igru (pogledaj takođe strukturisanje vremena). Iako se od igara osećamo loše, one su i dalje strukturirane u predvidljivim formama: ista stvar se dešava ponovo i ponovo, što mnogo manje plaši nego potpuno nepoznati ishod ili stvarna bliskost sa drugom osobom. Ako izaberem da budem blizak sa drugom osobom, tu smo samo nas dvoje u odnosu i može da se desi bilo šta! Za neke ljude to je vrlo zastrašujuće, pa oni preusmeravaju svoju energiju na igre.

Igra takođe može biti način da se potvrdi podela uloga u vezi ili da se sačuva simbiotski odnos. U okviru intimne veze igre se često igraju sa velikim intenzietom i u tom okviru možemo da razlikujemo igre prvog, drugog i trećeg stepena. Igre prvog stepena igraju se sa socijalno prihvatljivim intenzitetom, na primer na poslu. Igre drugog stepena su mnogo intenzivnije i obično se igraju iza zatvorenih vrata. Igre trećeg stepena podrazumevaju nastalu štetu, kao što su fizički napadi ili neko biva povređen na drugi način ( alkoholizam), neko odlazi u zatvor ili umire.

Koje je rešenje? Prvo razmislite o ulogama koje su uključene u igru. U kojoj najviše prepoznajete sebe? Možete li se setiti kada ste ušli u igru sa nekim? Kako se to desilo i šta ste rekli sebi posle? Koja je vaša omiljena pozicija kada dođe do zamene uloga? Kada jednom shvatite šta se dešava, biće vam lakše da to uočite ranije. Iako ste svesni šta se događa, možete osećati da ste uvučeni u igre. Ipak, uvek je dvoje (ili više) umešano u igranje igre tako da vi sigurno nečim doprinosite da budete deo. Zapamtite, kada ste autentični, više niste podložni skrivenim motivima igre, tako da je pravi put biti realan i kongruentan.

Postoje dobre osobine u svakoj ulozi koje ne treba zanemariti. Kao Spasilac, treba sebi da dopustite da budete snalažljivi. Možete biti dostupni ljudima , ali ne treba da dajete više nego što želite. Zapamtite, ne spašavajte ljude da ih ne biste progonili kasnije! Jednostavno će morati da se snađu sa manje vaše podrške i da popune prazninu drugačije (razviju sopstvenu snagu, pitaju druge ljude, i sl.). Kao žrtva treba da se suočite sa sopstvenom slabošću, ali i sa odgovornošću da uredite svoj život onako kako vama odgovara. To je na kraju ipak vaš život. Uradite nešto po tom pitanju i ne očekujte od drugih da vam popunjavaju praznine. Ako imate običaj da ulazite u ulogu Progonioca, vaš posao je da razvijete sopstvenu snagu ali da ne terate druge da trpe zbog toga. Ok je da budete jaki.

Diskauntovanje – otpisivanje

Zamislite situaciju da sve zivotne probleme i izazove možete da rešite koristeći svoju moć odraslog mišljenja, osećanja i delanja? Većina nas veruje da ne mora da zamišlja, već da je to tako. Otpisivanje je nešto što ometa taj prirodan proces.

Otpisivanje se definiše kao nesvesno ignorisanje informacije koja je važna za rešavanje problema.

Svaki put kada se suočimo sa problemom, imamo dve mogućnosti. Da koristimo svoje potencijale u potpunosti ili da uđemo u skriptno (mehaničko) ponašanje. Kada uđemo u skriptno ponašanje, počinjemo da opažamo svet prema odlukama koje smo doneli kao deca. Isključujemo iz svesnog neke aspekte situacije, dok druge peuveličavamo. Umesto da preduzmemo nešto da rešimo problem mi se oslanjamo na „magično rešenje“ koje nudi naš skript. Dete u nama se nada da će nam ta magija doneti rešenje problema. Umesto da budemo aktivni, mi postajemo pasivni.

Daću vam jedan primer: Marija čeka u redu u banci. Njen broj su preskočili i prozvali su broj posle nje. Ona razmišlja da li da ode do šaltera i da kaže da je njen broj izostavljen. Ili da sačeka, možda će se vratiti na njen broj. U tom trenutku, ona ulazi u skriptno ponašanje. Počinje da joj se javlja osećaj iz detinjstva kada je zvala majku a ona nije dolazila. U tom trenutku ona se ponaša, oseća i razmišlja kao da je malo dete ponovo. Oseća se zanemareno i očajno. U sebi razmišlja: „ Zašto se uvek meni ovo dešava? Zašto uvek moj broj preskoče, uvek ja izvisim i moram da se borim za nešto što se drugima podrazumeva?“

Da bi došla do ovog zaključka, ona mora da ignoriše neke informacije iz trenutne realnosti. Otpisala je nekoliko opcija koje ima kao odrasla osoba, a koje nije imala kao dete. Mogla je da priđe pultu i kaže da je ona na redu. Mogla je da kaže čoveku koji deli brojeve da je njen broj preskočen. Bilo šta od toga da je uradila, ona bi bila aktivna u rešavanju problema. Svako otpisivanje prati grandioznost – preuveličavanje nekog dela realnosti. U Marijinom slučaju, službenica za šalterom je dobila moć koju nije imala – da od nje zavisi koliko će Marija čekati u banci.

Četiri pasivna ponašanja

Postoje četiri tipa ponašanja koja su znak da osoba otpisuje:
1. Ne raditi ništa
2. Preterana adaptacija
3. Agitacija
4. Onesposobljavanje ili nasilje

Prvo ponašanje Ne raditi ništa podrazumeva potpuno odsustvo bilo kakve akcije. Osoba koja je u ovom tipu ponašanja ne odgovara na pitanja, ne pomera se sa mesta – jendostavno je kao zaleđena. Oseća se neprijatno i ima doživljaj da ne može da misli. Osoba otpisuje svoju sposobnost da uradi bilo šta vezano za situaciju.

Drugo ponašanje Preterana adaptacija podrazumeva da se osoba ponaša onako kako veruje da drugi žele bez provere koje su njihove stvarne želje i bez obzira koje su njene spostvene želje. Osoba ima utisak da razmišlja u toku pasivnog ponašanja, ali to nije pravo razmišljanje već mehaničko. Osobu koja je u preteranoj adaptaciji drugi vide kao prilagođenu i od pomoći. Pošto je preterana adaptacija je često podržana od okoline i pošto osoba ima utisak da razmišlja, ovo je ponašanje koje je najteže otkriti od svih pasivnih ponašanja.

Treće pasivno ponašanje je Agitacija. Primera za agitaciju ima puno: nervozno lupkanje prstima po stolu, grickanje noktiju, pušenje, uvrtanje kose i kompulzivno prejedanje su neki od njih. Ovo pasivno ponašanje proizilazi iz nemogućnosti da aktivno rešimo problem, pa se oslobađamo nelagode kroz besmislene, ponavaljajuće aktivnosti. Energija koja treba da bude usmerena na rešavanje problema, usmerena je na agitiranu aktivnost. U toku agitacije, osoba nema doživljaj da može da misli.

Četvrto pasivno ponašanje Onesposobljavanje usmereno ka sebi ili nasilje usmereno ka spolja. Primer za pasivno ponašanje – onesposobljavanje, su osobe koje dožive nervni slom ili dobiju čir na želudcu kada stvari ne idu onako kako su one zamislile. Ovde osoba onesposobljava sebe na neki način otpisujući svoju sposobnost da reši problem . Postoji nada u Detetu da će neko drugi da reši poblem ako ona ne bude u stanju.

Primer za pasivno ponašanje – nasilje, je muškarac koji se posvađa sa devojkom pa polomi inventar u kafiću. Može delovati čudno da je nasilje pasivno ponašanje, ali ono je pasivno jer nije usmereno na rešavanje problema.

U ovaj tip pasivnog ponašanja spadaju psihosomatske bolesti, nervni slom, zloupotreba alkohola ili droge, agresivnost prema okolini i sl.

Depresija

Koliko često čujemo ljude oko sebe kako se žale da su u depresiji? Pa čak i mi sami ponekad kažemo isto. Šta je u stvari depresija i kada je situacija stvarno ozbiljna da nam je potrebna stručnu pomoć?

Definicija

Depresija je poremećaj raspoloženja koji se ispoljava tužnim raspoloženjem, gubitkom interesovanja i zadovoljstva, smanjenom energijom, što dovodi do povećane zamorljivosti i umanjene aktivnosti. Čest je upadljiv zamor nakon i najmanjeg napora. Depresija je više od uobičajenog neraspoloženja i osoba ne može prosto da se otrgne ili da odluči da neće više da se oseća tako. Takođe je važno da osobe u svojoj okolini ne osuđujemo ili optužujemo što se tako osećaju. To nije njihov izbor i potrebna im je stručna pomoć.

Simptomi

Iako se depresija najčešće javlja jednom u toku života, neki ljudi mogu imati ponovljene epizode depresije. U toku tih epizoda simptomi koji se javljaju skoro svaki dan su:

• Osećanje tuge, plačljivost, praznina i beznađe
• Nastupi besa, ljutnje i razdražljivost čak i za sitnice
• Gubitak interesovanja i zadovoljstva u svim uobičajenim aktivnostima kao što su seks, hobiji ili sport
• Poremećaj spavanja u vidu nemogućnosti uspavljivanja, buđenja u toku noći, ranog jutarnjeg buđenja ili previše spavanja
• Umor i gubitak energije tako da i najmanji posao zahteva dodatni napor
• Gubitak apetita i pad težine , mada kod nekih može da se ispolji i kao prejedanje i dobijanje na težini
• Oštećena koncentracija i pažnja, otežano donošenje odluka i zaboravljanje
• Smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje
• Osećanje krivice i bezvrednosti, prebiranje po prošlosti i traženje grešaka i neuspeha
• Sumoran i pesimističan pogled na budućnost
• Ideje o smrti, samopovređivanju ili samoubistvu

Za većinu osoba koje pate od depresije, ovi simptomi su razlog otežanog funkcionisanja na dnevnoj bazi, u porodici, na poslu, u školi i u društvu. Osobe kod kojih su simptomi blaže izreženi mogu se osećati očajno ili tužno a da nisu ni svesni uzroka.

Simptomi depresije kod dece i tinejdžera

Simtomi kod ove grupe su slični kao i kod odraslih ali postoje i određene razlike:

• Kod mlađe dece simptomi depresije mogu uključiti tugu, razdražljivost, preteranu vezanost za roditelje, ispoljavanje brige, odbijanje pohađanja škole ili neuhranjenost
• Kod tinejdžera simptomi mogu uključiti tugu, razdražljivost, uverenje da su negativni i bezvredni, bes, loš uspeh u školi ili neredovno pohađanje, osećaj neshvaćenosti i preteranu osetljivost, korišćenje droge ili alkohola, prejedanje ili previše spavanja, samopovređivanje, gubitak interesovanja u normalnim aktivnostima kao i izbegavanje druženja sa okolinom i vršnjacima.

Simptomi depresije kod starije populacije

Depresija nije normalan deo starenja i to ne treba uzeti zdravo za gotovo. Na žalost, depresija često prolazi nedijagnostikovana i nelečena kod starijih osoba jer oni često nerado traže pomoć. Simptomi mogu biti drugačiji ili manje očigledni:

• Teškoće sa pamćenjem i promene ličnosti
• Telesni bol i neprijatnost
• Umor, gubitak apetita, problemi sa spavanjem, bolovi u toku seksualnog odnosa ili gubitak interesa za seks koji nisu uzrokovani nekim drugim zdravstvenim stanjem ili uzimanjem lekova, češće ostajanje kod kuće umesto druženja i raznih aktivnosti, razmišljanje o samoubistvu, naročito kod starijih muškaraca.

Kada potražiti pomoć?

Ako se osoba duže od dve nedelje oseća tužno, bezvoljno i ima jedan ili više simptoma navedenih u ovom tekstu, savetuje se da što pre potraži stručnu pomoć. Deresija se uspešno leči pomoću lekova i psihoterapije, pojedinačno ili u kombinaciji.

Ako Vi ili Vama bliska osoba iznosi pretnje ili želje da naškodi sebi na bilo koji način ili sebi oduzme život, potrebno je hitno i bez odlaganja javiti se u dežurnu psihjatrijsku službu.

Uzroci

Nisu poznato šta tačno uzrokuje depresiju, ali se može navesti više faktora koji učestvuju u njenom nastanku.

• Biološke razlike – utvrđene su fizičke promene na mozgu osoba koje pate od depresije. Značaj ovih promena još uvek nije jasan, ali bi mogle ukazati na neke uzroke.
• Hemija u mozgu – neurotransmoteri su hemjske supastance u mozgu koje najverovatnije igraju ulogu u nastanku depresije. Nedavno istraživanje je pokazalo da promene u funkciji i efektu neurotransmitera na stabilnost raspoloženja mogu imati značajnu ulogu na razvoj i tretman depresije.
• Hormoni – promene u nivou hormona u telu takođe mogu uticati na pojavu depresije. Promene u nivou hormona u toku trudnoće ili posle porođaja može da uzrokuje postporođajnu depresiju, kao i promena nivoa hormona u menopauzi. Takođe poremećaj rada štitne žlezde može biti okidać za razvoj depresije, kao i mnogi drugi zdravstveni problemi.
• Nasleđene osobine – depresija je češća kod osoba koje imaju u porodici obolele od ovog poremećaja.

Faktori rizika

Depresija se najčešće prvi put javlja u tinejdžerskom dobu i u ranom odraslom u dvadesetim i tridesetim godinama. Depresija se češće dijagnostikuje kod žena nego kod muškaraca ali to može biti i zato što žene češće traže pomoć. Faktori rizika koji utiču na razvoj ili početak depresije mogu biti:

• Neke crte ličnosti kao što su nisko samopoštovanje, zavisnost od drugih, pesimizam i samokritičnost
• Traumatski ili stresni događaji kao što su fizičko ili seksualno nasilje, smrt ili gubitak voljene osobe, kompikovan odnos ili finansijski problemi
• Trauma iz dečijeg doba ili depresija koja je počela u ovom dobu. Faktor rizika za depresiju je gubitak roditelja pre 11. godine života
• Krvni srodnici sa dijagnozom depresije, bipolarnog poremaćaja, alkoholozma ili samoubostva
• Poremećaj ishrane, anksiozni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj
• Zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci
• Ozbiljne ili hronične bolesti uključujući rak, moždani udar, sindrom hroničnog bola ili srčane bolesti.

Komplikacije

Depresija je ozbiljan poremećaj koji može da ima ozbiljne posledice po pojedinca i porodicu. Često se pogoršava ako se ne leči na vreme. Nelečena depresija može dovesti do emotivnih, životnih i zdravstvenih problema koji utiču na celokupan život.

Neke od komplikacija povezanih sa depresijom uključuju:

• Višak kilograma ili gojaznost što može dovesti do srčanih oboljenja i dijabetesa
• Zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci
• Anksiozni i panični poremećaj, socijalna fobija
• Problemi u odnosima i u prodici kao i problemi u školi ili na radnom mestu
• Izolacija od ljudi
• Razmišljanja o samoubustvu, pokušaj samoubistva ili samoubistvo

Lečenje

Depresija se može tretirati lekovima, psihoterapijom ili kombinacijom oba metoda. Za blaže do umerene forme depresije, psihoterapija može biti dobar izbor. Za ozbiljnije forme depresije, samo psihoterapija može biti nedovoljna. Kombinacija lekova i psihoterapije je najčešće najefektniji metod za lečenje težih formi depresije. Ako se kombinovani tretman primeni najmanje dve godine, velika je verovatnoća da se depresija neće ponovo javiti.
Postoji veliki broj lekova koji se koristi za lečenje depresije. Ovi lekovi se zovu antidepresivi. Oni deluju na hemijske supstance u mozgu nazvane neurotransmiteri, posebno serotonin i noradrenalin, dok drugi deluju na neurotransmiter po imenu dopamin. Naučnici su otkrili da su ove supstance utiču na raspoloženje. Poboljšanje se može primetiti već u prvoj nedelji uzimanja lekova, ali puno dejstvo dostižu za 8-12 nedelja. Mogu se pojaviti neželjeni efekti, ali se oni ublažavaju nakon nekoliko nedelja.

Depresija u svetlu transakcione analize

Sa stanovišta transakcione analize, depresija nastaje kada ego stanje Dete postane nefunkcionalno. Ego stanje Dete sadrži u sebi sve impulse koji prirodno pripadaju detetu…dete je kreativno, avanturista, sponatno, radoznalo, emotivno. Dete voli da se smeje, zabavlja i uživa u jednostavnim stvarima u životu. U ovom ego stanju se nalaze naša osećanja, želje i potrebe. Ove osobe takođe imaju depresivnu životnu poziciju koja glasi “Ja nisam OK, ti si OK”, što znači da se osećaju slabijim od drugih. To ih dovodi do povlačenja i depresivnih iskustava, a u najgorem slučaju i samoubistva. Ljudi sa ovom pozicijom osećaju “Moj život nije mnogo vredan”. U skladu sa ovim, osoba verovatno ima gubitnički životni skript, dakle duboko uverenje da ona ne može da uspe, iako toga najčešće nije svesna.

Terapijski pristup u transakcionoj psihoterapiji podrazumeva rad na ego stanju Dete, depresivnoj životnoj poziciji i životnom skriptu. Kada se desi promena na nivou ego stanja Dete i ono ponovo postane funkcionalno, prestaje da postoji osećanje tuge i bezvoljnosti. Osoba ponovo pronalazi smisao i lepotu života u sebi i oko sebe.

Depresija je bolest koja se uspešno tretira psihoterapijskom ili kombinovanom – psihoterapijskom i medikamentnom metodom. Važno je razumeti da se tegobe lakše otklanjaju kada se osoba javi u početnom stadijumu.

Saveti za one koji pate od depresije

• Odredite tempo koji vama odgovara. Nemojte očekivati da možete da uradite ono što vam inače polazi za rukom. Napravite plan obaveza koji možete da ostvarite.
• Ne verujte negativnim mislima koje imate, a koje se odnose na krivicu i neuspeh. Ovakvo razmišljanje je deo depresije. Ono će nestati kada se depresija povuče.
• Bavite se aktivnostima od kojih se osećate dobro i u kojim osećate da ste nešto postigli.
• Izbegavajte da donosite velike životne odluke dok ste neraspoloženi. Ako ih morate doneti, pitajte nekoga kome verujete da vam pomogne.
• Izbegavajte da konzumirate alkohol i droge jer pogoršavaju depresiju. Mogu dovesti do opasnih neželjenih efekata ako ih koristite istovremeno sa lekovima za depresiju.
• Fizička aktivnost dovodi do hemijske reakcije u organizmu koja popravlja raspoloženje. Vežbanje 4-6 puta nedeljno po najmanje 30 minuta je jako korisno. Ali i manja aktivnost može biti od pomoći.
• Pokušajte da se ne obeshrabrite. Treba da prođe neko vreme dok se depresija sasvim ne povuče.

Razlozi da tražite stručnu pomoć za depresiju:

Rani tretman pomaže da se depresija ne pogorša ili ne potraje duže vremena.

Misli o samoubistvu su uobičajene kod ljudi sa depresijom. Rizik od samoubistva je veći ako ne potražite stručnu pomoć. Kada se depresija uspešno leči, misli o samoubistvu će nestati.

Tretman vam može pomoći da se vratite u “normalu” i uživate u životu.

Tretman može sprečiti da se depresija pojavi ponovo.