Simbiotski odnosi

Simbiotski odnosi nastaju kada se dve ili vise osoba ponasa kao da su jedna i kada su u komunikaciji aktivna ukupno tri ego stanja istovremeno – ego stanje Roditelj, Dete i Odrasli.
Jedna osoba ima funkcionalno roditeljsko i odraslo ego stanje, a druga dečije. Dečije ego stanje je neaktivno tamo gde su aktivni roditeljsko i odraslo, a tamo gde je aktivno dete, roditelj i odrasli su funkcionalno isključeni. Ukratko rečeno, dve osobe zajedno u stvari čine jednu.
Svakom simbiozom limitiramo razvoj potencijala određene osobe. To praktično znači da u simbiotskom odnosu ne koristimo sve svoje kvalitete i mogućnosti, već se oslanjamo na drugu osobu da radi stvari umesto nas. Vremenom steknemo osećaj da je ta osoba deo nas i da ne možemo da funkcionišemo bez nje. Simbiotski odnosi su jako udobni za osobe koje su u njemu, ali ova udobnost ima svoju cenu, a to je isključivanje sopstvenih resursa. U svakodnevnim odnosima, ljudi ulaze i izlaze iz simbioze od trenutka do trenutka.
Ponekad se i duže emotivne veze zasnivaju na simbiotskim odnosima. Najbolji primer je tradicionalni bračni par, u kom muž preuzima na sebe odgovornost i odluke (roditeljsko i odraslo ego stanje), a ženina uloga je da ugađa mužu i da ga pusti da brine o njoj (dečije ego stanje).

Postoje zdrave i patološke simbioze. U zdrave simbioze spada normalna zavisnost deteta od roditelja u uzrastu kada ne može da se brine o sebi. Takođe zdrava simbioza je i briga medicinske sestre o bolesniku koji u tom trenutku nije sposoban da brine o sebi. Razlika između zdrave i patološke simbioze je u tome da li u odnosu postoji zanemarivanje (diskaunt). U primeru sa bračnim parom smo videli da muž ne koristi svoje dečije ego-stanje, a žena odraslo i roditeljsko. Znači, oboje zanemaruju (diskauntuju) deo svoje ličnosti. U primeru sa roditeljem i detetom, roditelj ne zanemaruje svoje dečije ego-stanje iako je u simbiozi, tj. ne zanemaruje svoje potrebe iako brine o detetu. Kada se izraz “simbioza” koristi samostalno, odnosi se na patološku simbiozu.

U simbiozi svi učesnici limitiraju svoje razvojne mogućnosti. Simbioza se održava pomoću četiri pasivna ponašanja koja omogućavaju zanemarivanje (diskaunt):

1. Over – adaptacija
   Osoba sa over-adaptacijom zanemaruje svoju mogućnost da se ponaša onako kako ona želi. Umesto toga, uvažava tuđe želje i ponaša se po njima.
2. Doing nothing – nečinjenje.
   Osoba sa ovim ponašanjem umesto da koristi energiju za rešavanje problema, ona je koristi da spreči sebe da dela. Osoba sa ovim ponašanjem se oseća nelagodno i ima utisak da ne misli. Ona zanemaruje svoju sposobnost da učini bilo šta u vezi sa situacijom.
3. Onesposobljavanje ili nasilnost
   Ovo pasivno ponašanje podrazumeva ugrožavanje sebe ili drugih, a sve u cilju da se izbegne aktivno rešavanje problema. Ovo ponašanje se može pojaviti u formi psihosomatskih bolesti, nervnog sloma, zloupotrebe droga ili alkohola, tuča, lomljenja stvari. Onesposobljavanje se dešava na nesvesnom nivou i predstavlja poziv drugima da brinu o toj osobi jer ona ne može sama.
4. Agitacija – uznemirenost
   U ovoj adaptacij energija se usmerava ka aktivnosti koja može biti grickanje noktiju, pušenje, uvrtanje kose ili kompulzivno prejedanje, umesto ka aktivnom rešavanju problema.

Ljudi ulaze u simbiozu da bi zadovoljili nezadovoljenu razvojnu potrebu koja datira iz detinjstva. Cilj ulaska u simbiozu je da se dobije dozvola koju nije dobijena u detinjstvu. Ovaj cilj može da se ostavari samo ako se ne koriste manipulacije u tom odnosu, već se otvoreno kaže drugoj osobi koje su naše potrebe.