јул 2023

Zrela ličnost – put do životnog uspeha

U psihologiji i psihijatriji prisutni su i svoje mesto imaju dva pojma koji se često, uglavnom pogrešno, koriste kao sinonimi. To su pojam ”normalna ličnost” i pojam ”zrela ličnost”. Normalna ličnost je mnogo širi pojam i označava odsustvo poremećaja ličnosti, a pojam ”zrela ličnost” je uži ali i značajno kompleksniji pojam. Odnosi se na kvalitet psihološkog života. On u svoju definiciju unosi mnoge elemente: unutrašnju harmoniju, sposobnost stvaranja kvalitetnih međuljudskih odnosa i efikasnost u korišćenju ličnih potencijala. Uprošćeno, svaka zrela ličnost je obavezno i normalna, dok svaka normalna ličnost ne mora biti i zrela. U praksi srećemo dosta ”normalnih” ličnosti koji svoje potencijale ne umeju da iskoriste na pravi način i često se pitamo, šta im to fali da bi uspeli. Odgovor je, fali im zrelost.

Kako ličnost sazreva ?

Sazrevanje ličnosti je dugotrajan proces koji započinje u najranijem detinjstvu. Jedan od najsloženijih zadataka u razvoju ličnosti je da pronađe ravnotežu između ličnih potreba i potreba drugih, da izrazi svoje potencijale, zadovolji želje i realizuje svoje ambicije. Zrela ličnost sve svoje resurse (koliki god da su) koristi na sopstvenu korist. Ne ugrožava druge već vrlo često motiviše i uključuje okolinu u ostvarenje sopstvenih ciljeva. Pravilan izbor ciljeva je usklađen sa sopstvenim potencijalima. Pravilno korišćenje zrelih mehanizama odbrane i odbacivanje nezrelih radi očuvanja unutrašnjeg mira i harmonije su samo neki od resursa kojim zrela ličnost pravilno raspolaže. Važan ”štih u rukama” u celom procesu predstavljaju zreli mehanizmi odbrane, koji su sami za sebe opširna tema i zaslužuju poseban članak.

Primeri zrelih/nezrelih ličnosti

U istoriji se susrećemo sa raznim ličnostima visokih potencijala koji su slavu stekli tek nakon smrti. Na opšte čuđenje i pitanje kako to nisu uspeli za života, odgovor glasi, nisu bili zrele ličnosti. Sama njihova ličnost im je bila kočnica u ispoljavanju svojih potencijala . Tek kad je taj remetilački faktor eliminisan (sopstvenom smrću) samo delo je našlo put do slave i zasluženog priznanja. Van Gog je za života prodao samo jednu svoju sliku. Klod Mone je za života uglavnom ismevan kao slikar.

Postoje i pozitivni primeri koji su tokom svog života radili na sebi i na kraju uspeli da dosegnu toliko željenu slavu. Stiven King je godinama unazad najčitaniji pisac na svetu a nije bilo odvek tako. Primera radi, njegov prvi roman ”Keri” je čak 30 puta bio odbijen da bude štampan od strane različitih izdavačkih kuća. Danas o svojim počecima govori da nije problem bio u izdavačima koji nisu znali da prepoznaju kvalitet njegovih dela. On smatra da je problem bio u njemu i njegovoj nesposobnosti da izdavačima predstavi sebe i svoje delo na pravi način.

Uspešni a nezreli

Postoje i primeri čiji su talenti bili toliko jaki da su isplivali na površinu u ranim godinama odrastanja. Kasnije crte ličnosti koje se mogu kvalifikovati kao nezrele dovele do toga da njihovo delo ostane u senci njihove nezrele ličnosti. Oni mogu biti u trenutku smrti zaboravljeni i gotovo nepoznati tadašnjem savremenom svetu. Mocart – počeo da komponuje u svojoj 5. godini, napisao preko 600 dela, umro usamljen, odbačen od svih . Orson Vels – svoje najvrednije delo (film ”Građanin Kejn”) napravio u svojoj 27. godini. Neprilagođenost okolini i ”svojeglavost” dovode do toga da sva njegova potonja dela i pored kvaliteta ostanu nezapažena.

Obrnut primer jesu ljudi koji su svoje slavne dane dosegli u kasnim godinama života, npr. Rembrant van Rajn i Artur Šopenhauer. Obojica su tokom života doživljavali nepriznavanje, omalovažavanje pa i izbegavanje okoline. To je i razlog što su upadali i u finansijske probleme da bi u nekom trenutku života shvatili da rešenje problema leži u njima samima i smrt dočekali kao slavne ličnosti svoga vremena.

Uloga psihoterapije u stvaranju ”zrele ličnosti”

Proces formiranja i sazrevanja ličnosti je dugotrajan i zavisi od mnogih faktora. Genetika, intelekt, vaspitavanje, životne okolnosti, uticaj sredine su samo neki od njih. Na mnoge ne možemo direktno uticati, dok su neki pod našom potpunom kontrolom. Uloga psihoterapije je da pronađe faktore koji su uticali na zastoj u razvoju ličnosti i omogući procesu sazrevanja da dođe do kraja. Zamislite proces sazrevanja ličnosti kao jednu veliku reku koja u svom toku ima mnoštvo brana i krivina. Dobrim psihoterapijskim radom moguće je te brane srušiti a krivine ublažiti a sve u cilju dostizanja stanja ”zrele ličnosti” kao sredstva za životni uspeh.

Životne pozicije: OK-koral

Koncept životnih pozicija je još jedna osnovna ideja iz teorije transakcione analize.

Životne pozicije se zasnivaju na pretpostavci da mi u ranom detinjstvu, pre 2. godine, kreiramo životni stav o sebi i drugima. Na osnovu ovog stava mi vrednujemo sebe i druge u toku čitavog života. Kada dete jednom zauzme određenu životnu poziciju, ono posmatra čitav svet sa tog stanovišta. Može se reći i da je zauzimanje životne pozicije jedna od prvih skriptnih odluka koju donosimo.

Životna pozicija može da se poredi sa naočarima kroz koje posmatramo svet. Ako stavimo sive zatamnjene naočare, cao svet će nam biti mračan i siv. Ako su prozirne i bezbojne, videćemo sebe i svet onakvim kakav jeste, dobar ili loš, ali najčešće vrlo raznolik.

Postoje četiri osnovne životne pozicije:

1. Ja sam OK, ti si OK. (Ja sam OK sa sobom i drugi su OK za mene.)
2. Ja sam OK, ti nisi OK. (Ja sam OK sa sobom ali ne mogu da se oslonim na druge i da im verujem. Osećam da nešto nije u redu sa ljudima oko mene.)
3. Ja nisam OK, ti si OK. (Nešto nije u redu sa mnom, ali svi ostali su OK.)
4. Ja nisam OK, ti nisi OK. (Nešto nije u redu sa mnom, a drugi su nepouzdani, ne zalužuju poverenje, nešto nije u redu sa njima takođe.)
   
   Nije teško zaključiti da je najbolja životna pozicija Ja sam OK, ti si OK.

Pogledajte dijagram i razmislite o vašem životnom stavu. Kada odrastemo, mi ne ostajemo u jednoj životnoj poziciji sve vreme, već prelazimo iz pozicije u poziciju.

Svaka pozicija zauzeta u detinjstvu, koja je ishod uslova života i odnosa koje smo iskusili kao deca, ispoljava se u životu odraslog kroz međuljudske odnose u stresnim životnim situacijama (npr. samoubistvo u kriznoj situaciji kod depresivne životne pozicije). Pored osnovne životne pozicije koja je proizvod uslova života  u detinjstvu, imamo mogućnost izbora da koristimo Odraslo ego stanje da bi ostali u “Ja sam OK, ti si OK” poziciji. Ostajanjem u “Ja sam OK, ti si Ok” poziciji omogućavamo najbolji mogućii ishod situacije, jer činimo najbolje za sebe, a možemo da verujemo i drugima i da se oslonimo na njih.

Životne pozicije u ljubavnim vezama

Vaša životna pozicija može biti najočiglednija u vašim intimnim vezama, jer su tu ulozi najveći. U vezama, u emotivnom odnosu sa partnerom ponavljamo naučene obrasce odnosa iz detinjstva. Otuda proizilazi da jedino u poziciji “Ja sam OK, ti si OK” taj odnos ima mogućnost da traje. U svim ostalim pozicijama mi očekujemo napuštanje, napad ili odbacivanje. Ako u vezi sa vašim partnerom postupate iz pozicije koja nije “Ja sam OK, ti si OK”, vi u skladu sa starim obrascem očekujete da ćete biti povređeni. Nažalost, naši odbrambeni stavovi teže da izazovu ono čega se najviše plašimo. Ako neprestano obezvređujemo sebe i ne zalažemo se za sebe, zato što nastupamo iz “Ja nisam OK, ti si OK” pozicije, osoba preko puta može da se smuči naš nedostatk samopouzdanja ili neodlučnost.

Zato je jako važno da nađete način da uspostavite odnos što je više moguće sa svojim partnerom iz “Ja sam OK-ti si OK” pozicije. I da se on/ona na isti način odnose prema vama. Samo tada ste u situaciji da možete da imate uzajamno poverenje i poštovanje, i da ćete se oboje založiti da rešite nesporazume kada se pojave.

Zdrava veza – kako je ostvariti

Teško da postoji osoba koja ne želi da “ima sreće u ljubavi”. Mnogi misle da osoba treba da se rodi pod srećnom zvezdom ili da joj sudbina bude naklonjena da bi imala zdravu emotivnu vezu. Ovo je jedna od najvećih zabluda ljudskog roda.

Zdravo ponašanje u emotivnim odnosima se uči kao i sve ostalo u životu. Razlika je u tome što su neki od nas imali pozitivan primer u svojoj bližoj okolini u vreme odrastanja, pa su pasivno i bez napora usvojili zdrave obrasce ponašanja. Ovi drugi koji nisu imali takvu priliku, nose u sebi sav potencijal i kvalitete da ostvare zdravu i ispunjavajuću ljubavnu vezu.

Naravno, tu se javlja problem da poverujemo da možemo svesno i voljno da utičemo na nešto za šta smo verovali da je izvan naših moći. Mnogi ljudi ulože puno vremena i energije u svoje obrazovanje, ili sticanje materijalnih dobara, a nikada se ni za pedalj ne pomere u smeru emotivne pismenosti. Jedini razlog koji mi pada na pamet jeste da jednostavno nemaju saznanje ili uverenje da je tako nešto moguće.

Postoji nezrela ljubav i ona sledi princip: “ Volim jer sam voljen”. Nasuprot njoj, zrela ljubav sledi ideju: “ Voljen sam jer volim.” Nezrela ljubav kaže: “ Volim te jer mi trebaš”, a zrela ljubav dopušta samosvojnost i slobodno ispoljavanje ideja i osećanja. U njoj se diskutuje o vrednostima i povremeno dolazi i do suprotstvaljanja stavova.

Elementi nezdrave zavisnosti postoje i u najboljim zrelim vezama. Mi imamo mogućnost da ih prepoznamo i prihvatimo, razotkrijemo mitove koji ih podržavaju, uradimo koliko možemo da ih promenimo, i time dobijemo zdrav aspekt veze. Kako da znamo da je naša ljubav zavisnost

Karakteristike zavisničke ljubavi

Osobe u zavisničkoj vezi imaju sledeće karakteristike:
1. Osećaju se iscrpljeno
2. Ne mogu da definišu ego granice
3. Ispoljavaju sadomazohizam
4. Plaše se da puste da stvari idu svojim tokom
5. Plaše se rizika, promene i nepoznatog
6. Imaju mali pomak u ličnom rastu
7. Nemaju iskustvo prave bliskosti
8. Igraju psihološke igre
9. Ne prihvataju obavezivanje
10. Daju da bi dobili nešto zauzvrat
11. Žele da promene onog drugog
12. Treba im onaj drugi da bi se osećali kompletnim
13. Traže i zahtevaju bezuslovnu ljubav
14. Ponovo proživljavaju stara, negativna osećanja
15. Žele bliskost, ali je se plaše
16. Rade stvari zbog drugih, dok zanemaruju sebe
17. Igraju igre moći

Karakteristike zdrave ljubavi

Osobe u zdravoj vezi imaju sledeće karakteristike:
1. Dopuštaju samosvojnost
2. Imaju istovremeno iskustvo i da su jedno sa partnerom i da su svako za sebe
3. Podstiču najbolje u partneru
4. Prihvataju završetke
5. Imaju otvorenost ka promeni i istraživanju
6. Podstiču lični rast u partneru
7. Imaju iskustvo prave bliskosti
8. Osećaju se slobodno da traže ono što im je potrebno
9. Osećaju da je davanje i primanje jednako važno
10. Nemaju nameru da manjaju ili kontrolišu drugog
11. Ohrabruju samodovoljnost kod partnera
12. Prihvataju svoja ili partnerova ograničenja
13. Ne traže bezuslovnu ljubav
14. Prihvataju obavezivanje
15. Samouvereni su
16. Spontano ispoljavaju osećanja
17. Rado prihvataju bliskost i pokazuju svoje slabe strane
18. Brinu o partneru nepristrasno
19. Prihvataju jednakost i ličnu moć kako svoju tako i od partnera

Šta su to poremećaji sumanutosti?

Poremećaji sumanutosti spadaju u grupu psihoza i kod njih je mehanizam otuđenja od realiteta sumanuto verovanje. Ove osobe imaju sumanute ideje – verovanja koja nisu zasnovana na realnim činjenicama i koja se ne mogu promeniti – nepodložne su korekciji. Poremećaj je redak, javlja se 24-30 na 100 000 stanovnika. Ove osobe relativni dobro funkcionišu u društvu, te se retko javljaju psihijatru.
Sadržaji sumanutih ideja su: ideje proganjanja (kuje se zavera protiv njih, neko želi da im naudi, prate ih i prisluškuju), ideje veličine (imaju posebne moći i sposobnosti, pronašli su važne izume za čovečanstvo, postali su novi mesija ), patološke ljubomore (veruju da ih bračni partner vara sa više ljubavnika ili članom porodice), i erotomanije (veruje da su su njega zaljubljene značajne ličnosti pa sve pokušava da ostvari kontakt sa njima) , hipohondrijske ideje (tvrde da imaju bolove u celom telu, podvrgavaju se raznim pregledima, veruju da boluju od neizlečive bolesti a da lekari to kriju od njh i da neće da im kažu), ideje telesne izobličenosti (vide određene delove svog tela kao ružne i nakazne iako oni to nisu te traže plastične operacije da to isprave). Ideje su često logične i u vezi sa realnim životom, ali apsurdne u odnosu na normalno ponašanje.

Kako se ispoljava?

Oblici ovog poremećaja koji se najčešće sreću su:
1. Procesni kverulant
Osoba koja je uverena da su mu prava ugrožena, da su se svedoci pogrešno zakleli, da su veštaci pristrasni, sudije potplaćene, zakoni nepravilni. Ove osobe u borbi „za svoja prava“ izgube svaku razumnu meru.
2. Sumanuti pronalazač
Osoba nosi okoli bizarne i apsurdne „pronalaske“ pokušavajući da uveri ustanove i uticajne pojedince da finansiraju njegov pronalazak. Često im pronalazak okupira celokupnu ličnost i vreme.
3. Fanatični idelaisti
Najčešće se ispoljavaju kao verski i politički fanatici. Uvereni su da su vođe socijalnih reformi ili verskih pokreta. Sanjaju o novom političkom sistemu ili svetskom miru. Aktivni su, pišu pamflete i organizuju kampanje. Agresivni su i tvrdoglavi, karakteriše ih želja za sukobljavanjem.
4. Sumanuti megalomani
Radi se o osobama koje veruju da poseduju specijalne vrednosti i da imaju posebne moći i natprirodne sposobnosti. Takođe veruju da su po poreklu i u svakodnevnom životu u vezi sa mnogim poznatim i značajnim ličnostima iz javnog života. Govore kako poseduju neprepoznat talenat, te da su pripadnici tajnih organizacija (CIA, KGB).
5. Sumanutost ljubomore (patološka ljubomora)
Sumanutost neverstva i rivalstva počinje fazom sumnje kada se traže dokazi ljubavi i sumnja se na neverstvo. Ubrzo osoba oseća da je tragično ismejana i ostavljena i ubrzo joj „sve postaje jasno“ jer su mu se „otvorile oči“. Tada počinje da sklapa mozaik od svih događaja i situacija iz prethodnog perioda i da ih tumači kao dokaz svom uverenju. Priseća se čak događaja iz daleke prošlosti i tumači ih u sklopu svojih uverenja. Doterivanje i menjanje garderobe ili nedoterivanje da bi se zavrali tragovi – sve se tumači u skladu sa sumautom idejom. Pokušava da se iznudi priznanje, napočetku molbama a kasnije pretnjama i fizičkim maltretiranjem.
6. Erotomanska sumanutost
Ova sumanutost se zasniva na uverenju da je neko voljen od druge osobe. Razvija se kroz tri faze: faza nade, srdžbe i osvete. U fazi nade postoji uvrenje da neko voli osobu, najčešće osoba višeg socijalnog statusa, često poznata ličnost iz javnog života. Osoba tumači njegove izjave preko štampe ili ponašanje na televiziji kao da su upućni njoj i da joj se na taj način izjavljuje ljubav. U fazi srdžbe osoba počinje da prati objekat ljubavi, da ga uznemirava telefonom i da ga optužuje za određene postupke. U fazi osvete javlja se agresija prema objektu ljubavi, fizičkog napada čak do ubistva ili samoubistva.

Kako se leči?

S obzirom na uzrok nastanka, ovi poremećaji se leče psihijatrijskim lekovima. Psihoterapijske tehnike se preoručuju ali je potreban dugotrajan rad da bi se videli rezultati.

Zašto nastaje?

Postoji više teorija koje objašnjavaju nastanak ovi poremećaja. Prema psihoanalitičkom tumačenju, projekcija kao mehanizam odbrane je jedan od uzroka. U nekim slučajevima, osećanje seksualne neadekvatnosti može biti uzrok (sumanutost ljubomore) ili projektovanje neprihvatljivih impulsa neseksualne prirode. Takođe kod nekih poremećaja uzrok može biti poremećena percepcija ili poremećaj emocija.

Kako se ponašati?

Ako se radi o osobi koja se nalazi u sumanutom sistemu, potrebno je razumeti da se radi o bolesti i da ne postoj krivica dotične osobe koja je dovela do takvog ponašanja, pošto su uzroci poremećaja unutrašnje prirode. Ako postoje pretnje fizičkim nasiljem treba ih ozbiljno shvatiti. Ne savetuje se ni odobravanje ni negiranje sumanutih ideja, posebno ne od strane osobe u koju poremećena osoba nema poverenja.

Šta je to shizofrenija?

SHIZOFRENIJA je teška, hronična i onesposobljavajuća psihička bolest. Pogađa 1 od 100 ljudi na svetu.

Shizofrenija menja način na koji se osoba ponaša, misli ili oseća. Akutna shizofrenija je faza koja nastaje u početku bolesti. Ona se može završiti oporavkom, potpunim ili delimičnim, ili preći u hroničnu shizofreniju. 

U shizofreniji je poremećena pažnja, pamćenje, sposobnost jasnog govora i mogućnost usmeravanja sopstvenih misli, emocija i ponašanja u pravcu određenog cilja. 

Kako se ispoljava?

Shizofrenija najčešće počinje u tinejdžerskim ili ranim dvadestim godinama sa uvodnim znacima koji se nekada teško mogu razlikovati od drugih psihjatrijskih problema. Obično uvodni znaci podrazumevjau pad uspeha u školi, povlačenje od društva, probleme sa spavanjem, razdražljivost i pogoršanje intelektualnih sposobnosti. Malo kasnije počinju da se ispoljavaju psihotični simtomi: osoba može postati sumnjičava i početi da doživljava halucinacije. Dijagnoza se najčešće uspostavlja kada se razvije prva akutna shizofrena epizoda.  

Kako se leči ?

Uzrok nastanka shizofrenije i dalje je nepoznat, pa se lečenje zasniva na ublažavanju ili uklanjaju nastalih simptoma. Shizofrenija se leči antipsihotičnim lekovima, psihoterapijskim i psihosocijalnim tretmanima.

Zašto nastaje ?

Shizofrenija je određena genetski, ali i razvoj mozga i faktori okoline imaju svoju ulogu. Promene u građi mozga dovode do smanjena sposobnosti normalnog razmišljanja, održavanja pažnje i normalnog emocionalnog doživljaja sveta oko sebe.

Kako se postaviti?

U shizofreniji iracionalne ideje i izmenjeno opažanje stvaraju zastrašujući svet, što je teško okolini da razume ili iskusi. Zato je potrebno imati razumevanje za ograničenja koja ove osobe imaju u svakodnevnom životu i prema tome prilagoditi svoja očekivanja od njih. Korisno je da imaju mirnu i prihvatajuću atmosferu u porodici u kojoj žive, kao i mogućnost da obavljaju one poslove koje su u stanju da bi zadržali osećaj lične vrednosti. Važno je da redovno uzimaju lekove prepisane od psihijatra.

Šta je psihoterapija?

Definicija

Psihoterapija je naziv za razgovor sa psihoterapeutom, u kome mu se obraćate za savet ili pomoć u oblasti mentalnog zdravlja.

U toku psihoterapije saznajete više o svom psihičkom stanju i svojim raspoloženjima, osećanjima, mislima i ponašanju. Psihoterapija vam pomaže da naučite kako da preuzmete kontrolu nad svojim životom i odgovorite na svakodnevne izazove odgovarajućim životnim veštinama.

Ima više vrsta psihoterapije i svaka od njih ima svoj pristup. Od vaše individualne situacije zavisi koja vrsta psihoterapije je za vas. Pod psihoterapijom se podrazumeva i savetovanje, psihosocijalna terapija ili jednostavno terapija.

Kada se koristi?

Psihoterapija može biti od pomoći u lečenju mnogih problema u pblasti mentalnog zdravlja, uključujući:

Anksiozne poremećaje kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), fobije, panični napadi i post-traumatski stresni sindrom (PTSS)

Poremećaji raspoloženja kao što su depresija i bipolarni poremećaj

Bolesti zavisnosti kao što su alkoholizam, zavisnost od droga ili kompulzivno kockanje

Poremećaji u ishrani kao što su anoreksija i bulimija

Poremećaji ličnosti kao što je granični poremećaj ličnosti ili antisocijalni poremećaj ličnosti

Shizofrenija i ostali poremećaji koji uzrokuju poremećen odnos prema realnosti (psihotični poremećaji)

Nije neophodno da imate dijagnozu mentalnog poremećaja da bi imali koristi od psihoterapije. Psihoterapije može biti od pomoći kod mnogih stresni situacija u životu i sukoba koji se mogu desiti bilo kome. Na primer, može vam pomoćo da:

Razrešite sukobe sa partnerom ili nekom drugom osobom

Oslobodite se stresa i napetosti zbog posla ili nekih drugih situacija

Prihvatite velike promene u životu kao što su razvod, gubitak bliske osobe ili gubitak posla

Naučite kako da preuzmete kontrolu nad patološkim reakcijama kao što su izlivi besa ilipasivno-agresivno ponašanje

Nosite se sa hroničnom ili ozbiljnom bolešću kao što je dijabetes, kancer ili hronični bol

Oporavite se od fizičkog ili seksualnog zlostavljanja

Izađete na kraj sa seksualnim problemima, bilo da imaju fizički ili psihološki uzrok

Spavate bolje ako imate poteškoće sa uspavljivanjem ili nesanicu

U nekim slučajevima psihoterapija može biti jednako efektivna kao i lekovi, npr. antidepresivi. Međutim, u zavisnosti od vaše situacije, sama psihoterapija može biti nedovoljna da ublaži simptome u vašem slučaju. Možda će vam biti potrebni lekovi ili neki drugi vid lečenja.

Rizici

Uopšte govoreći, psihoterapiji nosi sa sobom jako nizak rizik. Pošto istražuje bolna osećanja i iskustva, ponekad možete osećati neprijatno. Neki oblici psihoterapije, kao što je terapija izlaganjem, može zahtevati od vas da se suprotstavite situaciji koju biste radije izbegli – na primer letenje avionom ako imate strah od letenja. Ovo može voditi do pojave privremenog stresa ili anksioznosti. Ali veštine koje naučite treba da vam pomognu ubuduće da izađete na kraj i pobedite negativna osećanja i strahove.

Kako se pripremiti?

Vi možete samo odlučiti da želite da probate da idete na psihoterapiju, ili vam je može preporučiti lekar, rođak, prijatelj ili neko drugi. Evo kako da počnete:

Nađite terapeuta. Možete sami naći terapeuta preko oglasa ili interneta ili dobiti preporuku od doktora, prijatelja ili nekog drugog kome verujete.

Planirajete trošak. Da bi imala efekta, terapija treba da ima kontinuitet i da traje određeni vremenski period. Razgovarajte sa svojim terapeutom o ceni i trajanju terapije.

Napravite svoju listu. Pre prvog tretmana, posvetite neko vreme razmisljanju o tome na čemu biste želeli da radite. Do ovoga možete doći i uz terapeuta, ali ako imate unapred ideju o tome, imaćete dobru polaznu tačku.

Proverite kvalifikacije
Pi izboru psihoterapeuta, uzmite u obzir njegove kvalifikacije i iskustvo. Lekari psihijatri imaju pravo da prepisuju i medikamentoznu terapiju pored psihoterapije.

Šta da očekujete?

Vaša prvi psihoterapijski tretman
Vaš prvi psihoterapijski tretman je obično situacija kada terapeut stiče više informacija o vama. Terapeut može tražiti od vas da rešite određene testove da bi stekao jasniju sliku o vašem psihičkom i emotivnom zdravlju. Sve ove informacije pomažu da terapeut bolje raume vašu situaciju. Možda će biti potrebno i nekoliko tretmana da bi vas terapeut potpuno razumeo vasu situaciju i odredio terapijski pristup koji će vama najvise koristiti. Prvi tretman je takođe prilika za vas da postavljate pitanja svom terapeutu da biste videli da li njegov ili njen pristup i ličnost vama odgovaraju.
 Budite sigurni da razumete:

• Njegov ili njen pristup ili vrstu terapije
• Koja vrsta terapije je odgovarajuća za vas
• Ciljeve svog tretmana
• Dužinu svakog sastanka
• Koliko terapijskih sastanaka će vam biti potrebno

U bilo koje vreme u toku terapije, posebno na početku, ne oklevajte da postavljate pitanja terapeutu.

Ako se ne osećate prijatno sa prvim psihoterapeutom kod kog odete, pokušajte sa nekim drugim. Imati osećaj da vam terapeut odgovara je od ključnog značaja za efikasnu terapiju.

Početak psihoterapije

Vaši psihoterapijski tretmani će se održavati u ordinaciji kod terapeuta. Psihiterapija se može održavati i u bolnici ako ste primljeni zbog lečenja. Verovatno ćete se viđati sa svojim terapeutom jednom nedeljeno na sastancima koji traju 45 do 60 minuta.

Tok psihoterapije

U većini tipova psihoterapije, vi i vaš terapeut sedite okrenuti licem jedan prema drugom u toku tretmana. Vaš terapeut vas ohrabruje da pričate o svojim razmišljanjima i osećanjima i o onome što vas muči. Nemojte da vas brine ako otkrijete da vam je teško da pričate o svojim osećanjima. Vaš terapeut će vam pomoći da steknete više samopouzdanja i opustite se. Kako psihoterapija ponekad zahteva intenzivnu emocionalnu diskusiju, može se desiti da se rasplačete, uznemirite ili čak imate izlive besa u toku sastanka. Vaš terapeut je tu da vam pomogne da izađete na kraj sa ovakvim osećanjima.

Vas terapeut vam može tražiti da uradite “domaći zadatak” – aktivnosti ili situacije koje učvršćuju ono što ste naučili u toku svog terapijskog tretmana. Vremenom, razgovor sa terapeutom o vašim problemima vam može pomoći da popravite raspoloženje, promenite mišljenje o sebi i način na koji sebe osećate, i povećate svoju sposobnost da izađete na kraj sa problemima.

Poverljivost

Razgovori između vas i vašeg terapeuta su strogo poverljivi. Naravno, postoje određene situacije u kojima je terapeut obavezan zakonom da neke situacije prijavi nadležnima. Ovo uključuje :

Pretnja da će povrediti sebe ili izvršiti samoubistvo

Pretnja da će povrediti ili uzeti život drugoj osobi

Priznanje da zloupotrebljava dete ili nemoćnog odraslog — osobu preko 18 godina koja je hopsitalizovana ili je nemoćna zbog inavalidnosti.

Dužina trajanja psihoterapije

Dužina tretmana umnogome zavisi od vašeg stanja. Može biti potrebno samo nekoliko nedelja da vam pomogne da izađete na kraj da aktuelnom situacijom, ili tretman može trajati godinu i više dana ako bolujete od hronične mentalne bolesti ili drugih dugotrajnih stanja.

Broj psihoterapijskih sesija koji je vama potreban i koliko često treba da viđate terapeuta, zavisi od faktora kao što su:

Vaša bolest ili situacija

Ozbiljnost vaših simptoma

Koliko dugo već imate simptome ili koliko dugo se borite sa situacijom

Pod kolikim ste stresom

Koliko se vaši psihički problemi preklapaju sa vašim svakodnevnim životom

Koliko podrške dobijate od članova vaše porodice i drugih

Rezultati

Postoji mogućnost da psihoterapija možda neće izlečiti vaše stanje ili otkloniti neprijatnu situaciju. Ali može vam dati snage da se nosite sa tim na zdrav način i da se osećate bolje sa sobom i u svom životu.

Kako dobiti najviše od psihoterapije
Psihoterapija nije efektivna za svakoga. Ali možete preduzeti korake da dobijete najviše od svoje terapije i da učinite sve da ona bude uspešna:

Budite sigurni da se osećate prijatno sa svojim terapeutom.
Ako nije tako, potražite drugog terapeuta sa kojim vam je prijatnije.

Pristupite terapiji kao partnerskom odnosu. Terapija je najefektnija kada ste aktivni učesnik i kada zajedno donosite odluke. Uverite se da se vas terapeut i vi slažete oko krupnih stvari i kako ih savladati. Zajedno možete postaviti ciljeve i vremenom.

Budite otvoreni i iskreni. Uspeh u psihoterapiji zavisi od vaše voljnosti da delite svoja razmišljanja, osećanja i iskustva. Takođe zavisi od voljnosti da uzmete u obzir nova gledišta, ideje i načine ponašanja. Ako vam je problem da pričate o određenim stvarima zbog bolnih osećanja, neprijatnosti ili straha od reakcije vaseg terapeuta, obavezno mu to recite.

Držite se plana tretmana. Ako se osećate utučeno ili bez motivacije, možete razmišljati o tome da preskočite terapijsku sesiju. Ako to učinite, to može ugroziti vaš napredak. Dajte sve od sebe da idete na sve sesije i da razmišljate o čemu biste želeli da razgovarate sa svojim terapeutom

Ne očekujte instant rezultate. Rad na emocionalnim problemima može biti naporan i zahtevati težak rad. Nije neuobičajeno da se osećate gore u početku terapije kada poredite konflikte iz prošlostii sadašnjosti. Može vam trebati nekoliko sastanaka pre nego što osetite poboljšanje.

Radite domaći zadatak između sastanaka. Ako vaš terapeut traži da čitate, pišete ili radite druge aktivnosti mimo vaših terapijskih sesija, poslušajte ga. Važno je da uradite ove domaće zadtke jer vam pomažu da primenite u životu ono što ste naučili na psihoterapijskom tretmanu.

Ako vam psihoterapija ne pomaže, razgovarajte sa svojim terapeutiom. Ako osećate da nemate koristi od terapije posle nekoliko sesija, pričajte o tome sa svojim terapeutom. Vas terapeut može zajedno sa vama doneti odluku da napravi neke promene ili proba drugi pristup koji bi dao bolje rezuiltate.

Šta je psihoterapija a šta nije?

Zašto se ne obratiš terapeutu?

Šta vam prvo padne na pamet kada vam neko ponudi da idete na psihoterapiju?

“ Mogu ja to sam, ne treba meni niko da soli pamet, neće valjda neko drugi da mi priča šta ću da radim u svom životu i sa sobom…”

I sve ste u pravu. Sve ovo nabrojano i ne spada u psihoterapiju. Takvu vrstu pomoći možemo da dobijemo od tetke, komšinice ili koleginice sa posla. Uloga psihiterapeuta nije da nas savetuje, da nam govori šta je najbolje za nas, njegova uloga uopšte nije da se meša u naš život na bilo koji način.

Uloga psihoterapeuta je da nam pomogne da otkrijemo, za početak, šta JA NISAM a zatim, polako u toku terapijskog procesa i kasnije, šta stvarno JA JESAM.

Postavlja se pitanje otkud da se u nama zapatilo nešto što mi nismo? I kako da znamo da u nama postoji nešto što nema veze sa stvarnim sobom?

Zašto se uopšte menjati?

Objašnjenje ovog fenomena seže u našu daleku , da kažemo najdalju prošlost. Takoreći, polazi od samog početka našeg života, a često i pre njega. U toku ranog detinjstva, a nauka tvrdi I u toku perioda koji provodimo u materici, dete prima različite informacije iz spoljnog sveta. U materici osećamo emocije majke, čujemo njen glas, osećamo otkucaje njenog srca. Svaki stres koji majka doživi, dete takođe oseća i tumači u skladu sa svojim mogućnostima. Tako lako može da se desi da dete svađu između roditelja protumači kao poruku njemu da nije poželjno, da ga roditelji ne žele. Od tog saznanja dete počinje da doživljava spoljni svet kao ugrožavajući. Tumači sve oko sebe kao potencijalnu opasnost. Takođe, pošto se oseća neželjeno, ono svu svoju snagu ulaže u dokazovanje okolini i sebi da vredi. Često su te osobe izuzetno ambiciozne i imaju puno uspeha u poslu, i dok su svi oko njih zadivljeni postignućima, one same ne priznaju svoj uspeh i osećaju da moraju više i bolje. Često osobe koje imaju prenatalne traume boluju od autoimunih bolesti, što se objašnjava odbranom organizma na najdubljem nivou.

Formiranje ličnosti

Veruje se da se ličnost formira od rođenja do pete godine. Svi utisci i događaji koji nam se dese formiraju naše buduće ponašanje i reagovanje. Naročito su značajni događaji koji se ponavljaju. Osobe koje su od značaja u ovom periodu su one sa kojima provodimo najviše vremena i koje brinu o nama: roditelji, bake i deke, vaspitačice u vrtiću, dadilje i ostali. Odnosi koji se uspostave sa ovim osobama, a najviše sa majkom, su odnosi koje gradimo sa značajnim ljudima kasnije u životu. Ako majka brine o detetu na adekvatan način i na vreme odgovara na njegove potrebe, dete će steći poverenje u okolinu i biti otvoreno prema svetu i novim islustvima. Ako je dete u ovom periodu više ostavljano samo da se pobrine za sebe, steći će utisak da svet nije mesto gde je dobrodošlo, pa će razviti depresivnu životnu poziciju („ja ne vredim – drugi vrede“) , ili ako je teže zapostavljano, čak i paranoidnu životnu poziciju („svi su protiv mene: ja vredim – drugi ne vrede“) ili teže psihičko oboljenje.

Gde je u svemu ovome uloga terapeuta?

Najpre u tome da nam pomogne da otkrijemo koja su naša uverenja nastala u tom periodu. Da li verujemo da ne vredimo? Zašto? Koja je to životna situacija u detinjstvu uticala da steknemo takvo mišljenje o sebi. Da li ćemo i dalje slušati dete od 3 godine koje je donelo takav zaključak u skladu sa svojim mogućnostima u to vreme, ili ćemo ispitati istinitost tog mišljenja u sadašanjem trenutku?

Uloga terapeuta je da nam ukaže na naša verovanja koja su prevaziđena i više ne odgovaraju aktuelnoj situaciji i da nam pomogne da ispitamo šta je sada stvarno istina. Uloga terapeuta je slična ulozi turističkog vodiča kroz unutrašnje krajolike i pejzaže. On ne stvara te pejzaže niti utiče na njih, samo nam ukazuje kako da ih nađemo. A kada ih prvi put sagledamo, i nama je jasno šta je istina. I tada nije potrebno uložiti napor niti odlučiti da ćemo se promeniti – promena se dešava sama od sebe pošto ne možemo da ponavljamo više stare obrasce ponašanja. Od onog trenutka kada sagledamo da to ponašanje nama prirodno već nametnuto u određenom tenutku života, mi ga spontano odbacujemo.

Koje je naše prirodno ponašanje?

Razlika između autentičnog, prirodnog ponašanja i nametnutog je što nam nametnuto uvek stvara neki osećaj teskobe, kao da nosimo tesne cipele ali verujemo da druge i ne postoje. Tek kada otkrijemo da postoji lakši i lepši način ponašanja u određenoj situaciji, shvatimo koliko je naše prethodno ponašanje bilo nama neodgovarajuće i nametnuto.

Iz svega ovoga proizilazi da sam terapeut nema uticaj na našu pravu prirodu – ona je tu oduvek takva kakva jeste. On samo može, znanjem i veštinama koje je stekao u toku svog školovanja, da nam pomogne da do nje dođemo. U jeziku transakcione analize, da dostignemo autonomiju koja podrzumeva svesnost, spontanost i intimnost. Ali to je već tema za neki drugi tekst.

Živeli!

Somatoformni poremećaji

Definicija

Somatoformna grupa poremećaja spada u neurotske poremećaje. Osnovna karakteristika ovih poremećaja je učestalo iznošenje žalbi na telesne tegobe i stalni zahtevi za medicinskim ispitivanjem i pored ponovljenih negativnih rezultata i uveravanja lekara da simptomi nemaju telesnu osnovu. Ako i postoji neko telesno oboljenje, ono ne može da objasni ni prirodu ni visok intenzitet simptoma, kao ni iscrpljenost i preokupiranost osobe njima. Čak i kada je početak telesnih tegoba i njihovo pogoršanje u tesnoj vezi sa nekim neprijatnim životnim događajima, osoba obično tu povezanost energično poriče. U ovom poremećaju obično postoji histrionično ponašanje, tj. težnja osobe da privuče pažnju lekara i drugih iz svoje okoline. to je naročito slučaj kod onih koji su uvređeni zbog neuspešnog ubeđivanja lekara da nisu potrebna dalja ispitivanja. Mogućnost ubeđivanja od strane lekara da ne postoji telesna osnova simptoma održava se do nekog stepena i za kraće vreme ali se simptomi najčešće ponovo vraćaju.

U ovu grupu poremećaja spadaju: somatizacioni poremećaj, hipohondrijski poremećaj, somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema, perzistentni somatoformni bolni poremećaj i drugi somatoformni poremećaji.

Simptomi

1. Somatizacioni poremećaj

Odlikuje ga postojanje višestrukih i promenljivih telesnih simptoma koji postoje poslednje dve godine, za koje nema objašnjenja u vidu nekog telesnog poremećaja ili oboljenja. Osoba uporni ne prihvata mišljenje lekara da nema teledsnog objašnjenja simptoma. postoji izvestan stepen narušenosti socijalnog i porodičnog funkcionisanja zbog simptoma i poremećaja ponašanja. Katakteristični su višestruki i promenljivi telesni simptomi koji se ponavljaju i prisutni su nekoliko godina. Simtomi mogu da budu vezani za bilo koji deo tela, ali među najčešćim su gastrointestinalne tegobe (bol, podrigivanje, povraćanje, regurgutacija, mučnina itd.), nenonrmalne senzacije kože (svrab, žarenje, peckanje, utrnulost itd.). Česte su i menstrualne i seksualne smetnje.

2. Hipohondrijski poremećaj

Karakteriše se stalnom preokupacijom da postoji jedna ili više ozbiljnih telesnih bolesti koje se kriju iza postojećih simptoma i pored toga što višestruka ispitivanja ne pružaju dokaze za to. Osoba stalno odbija savete i razuveravanje lekara da telesna bolest ne postoji, već uporno zahteva nove preglede i ispitivanja. Svoje normalne senzacije iz tela osoba je sklona da tumaći kao nenormalne i potresne, izazvane nekim ozbiljnim oboljenjem. Pažnja se obično fokusira na jedan ili dva organa odnosno organska sistema ali tokom vremena se pomera i na druge. Ove pogrešne interpretacije prati strah.

3 Somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema

Ovde postoje simptomi iritacije autinimnog nervnog sistema kao što su: palpitacije, znojenje, tremor, crvenilo i drugi. Ovi simptomi su stalni i neugodni. Postoje i dodatni subjektivni simptomi koji pripadaju određenom organu ili sistemu. Osoba je preokupirana strahovanjem zbog mogućeg ozbiljnog ali neodređenog poremećaja, odnosno oboljenja određenog organa ili sistema i ne reaguje na ponovljena objašnjenja i razuveravanja lekara. Osobe najčešće ispoljavaju simptome kardiovaskularnog sistema (“srčana neuroza”), gastrointestinalnog (“neuroza želudca”, “nervozna dijareja”), respiratornog sistema (“psihogena hiperventilacija”, “štucanje”) i delom urogenitalnog sistema (“otežano ili učestalo mokrenje”, “neprijatne senzacije u predelu genitalija”)

4. Perzistentni somatoformni bolni poremećaj

Kod ovog poremećaja dominiraju žalbe na trajan, jak i iscrpljujući bol, koji se ne može objasniti fiziološkim procesima ili telesnim poremećajima i obično se javlja u okolnostima koje upućuju na to da je povezan sa konfliktima ili problemima, što se može uzeti da je glavni uzročni činilac. Ovde spadaju: psihogeni bol u leđima ili psihogena glavobolja, somatoformni bolni poremećaj, bol koji ima psihički uzrok.   

5. Drugi somatoformni poremećaji

Ovde pripadaju svi poremećaji koji nisu uzokovani telesnim poremećajima i koji si vremenski blisko povezani sa stresnim događajima ili problemima i koji privlače pažnju i brigu drugih. Tu spadaju: “globus hystericus” (osećaj zalogaja u grlu koji izaziva poteškoće sa gutanjem), psihogeni tortikolis ( iskrivljeni vrat) i ostali poremećaji pokreta sa grčevima, psihogeni svrab, psihogeni poremećaj menstrualnog ciklusa i škrgutanje zubima-bruksizam.

Faktori rizika

 Studije su pokazale da stres ima direktan uticaj na rizik od obolevanja. Stresogeni činioci ne uključuju samo spoljašnje opasnosti već i lični doživljaj situacija, koji je pre odgovoran za nastanak poremećaja. Telo odgovara na stres „borba ili beg“ reakcijom. Ova reakcija porazumeva povećanje adrenalina u krvi kao reakciju na opasnost, koji povećava dotok krvi u mišiće, ubrzava rad srca i disanje, povišava vrednosti krvnog pritiska itd. Produženi i hronični stres povećava rizik od upala, neurodegenerativnih i autoimunih bolesti. Smatra se da neke telesne bolesti mogu da se pogoršaju pod dejstvom psihičkih faktora kao što su stres  i anksioznost. Na primer, psorijaza, ekcem, čir na želudcu ili dvanaestopalačnom crevu, visok krvni pritisak i srčana bolest. Veruje se da telesno ispoljavanje bolesti (osip, nivo krvnog pritiska, i sl.) može biti pod uticajem psihičkih faktora. Ovo je teško dokazati, ali osobe koje pate od ovih poremećaja potvrđuju da njihovo psihičko stanje utiče na težinu ispoljavanja telesne bolesti. Menahizam odbrane koji se aktivira u ovoj vrsti poremećaja je somatizacija: konflikti iz nesvesnog izlaze na površinu u formi telesnih simptoma koji su uvek na neki način vezani sa značenjem konflikta.

Lečenje psihosomatskog poremećaja

Lečenje uključuje  medicinski i psihosocijalni pristup. Važno je prepoznati biološke, psihološke i socijalne obrasce uključene u razvoj poremećaja i uticaj odgovora pojedinca na različite stresore. Najčešće, osobe sa psihosomatskim poremećajima leče samo telesno oboljenje.  Neophodno  je da lekar  razume da je osoba sa ovim poremećajem u stanju narušene ravnoteže.  Često osoba pored telesnih tegoba ima i probleme iz raznih drugih sfera: socijalne, radne ili ekonomske. Neophodno je obratiti pažnju na psihološku sferu i lečiti osobu  uporedo sa lečenjem telesnih simptoma.

Nova prespektiva na lečenje somatoformnih bolesti podrazumeva da ne treba posebno posmatrati um pacijenta, odvojeno od tela, već treba lečiti čoveka kao celinu. Neke terapijske metode koje su se pokazale efektivne u psihosomatskim poremećajima su verbalizacija ili pisanje, individualna psihoterapija, terapija upravljanja stresom, hipnoterapija i meditacija. Prestanak pušenja, smanjena konzumacija alkoholnih pića, redovno vežbanje i nadoknada određenih nutritivnih supstanci igraju važnu ulogu u oporavku od somatoformnih bolesti. 

Skriptne odluke

Životni skript se sastoji od niza skriptnih odluka koje smo doneli kao deca,a  pod uticajem skriptnih poruka o sebi, drugima i svetu. Većina skriptnih poruka potiče od naših roditelja.

Dete donosi skriptne odluke u skladu sa sopstvenim zapažanjem i razumevanjem onoga što se dešava oko njega. Ovo zapažanje je zasnovano na osećanjima i doživljaju realnosti. Način na koji dete razume dešavanja oko sebe može se mnogo razlikovati od načina na koji ga odrasli razumeju. Kada sluša šta mu roditelji govore, dete istovremeno tumači i neverbalne poruke koje se ogledaju u boji glasa, stavu tela ili mimici lica. Takođe treba imati na umu da je dete svesno da njegov opstanak zavisi od roditelja, pa neke poruke koje mu roditelj prenese bez razmišljanja, na njega mogu ostaviti snažan utisak i izazvati donošenje određene skriptne odluke.

Naročitu pažnju treba obratiti na određene patološke poruke koje roditelji upućuju deci, a koje mogu dovesti do problema u životu deteta ako poveruje u njih. Ove poruke se nazivaju zabrane i njih  upućuje roditeljevo ego stanje Dete, a proističu iz situacija bola i patnje koje je roditelj iskusio. Terapeuti Meri i Robert Gulding su napravili listu osnovnih deset zabrana koje su najčešće. U tu listu spadaju sledeće zabrane: Nemoj. Nemoj da postojiš. Ne budi blizak. Ne budi važan. Ne budi dete. Nemoj da odrasteš. Ne budi uspešan. Ne budi svog pola. Nemoj biti mentalno zdrav. Nemoj biti dobro. Ne pripadaj.

Nemoj dolazi od roditelja koji je uplašen i koji iz straha ne da svom detetu da radi obične stvari: da vozi bicikl, da ide samo u park, da se sanka…Takvo dete može kasnije u životu imati problem sa donošenjem odluka jer stiče utisak da ništa što ono radi nije odovoljno dobro i sigurno. Odluke koje dete može da donese su: “Ne mogu sam da donosim odluke”; “Svet je opasno mesto”.

Nemoj da postojiš je najkobnija od svih odluka  i na nju se posebno obraća pažnja u toku psihoterapijskog procesa. Roditelj ili druga osoba koja na bilo koji način ponavlja izjavu kako bi mu život bio lakši ili bolji kada ne bi imao dete ili na neverbalan način daje detetu do znanja da je suvišno i da mu je teret, može dovesti do toga da dete donese ovu odluku. Odluke koje dete može da donese su: “Umreću pa ćete me onda voleti”; “Vratiću  ti pa  makar me to ubilo”.

Ne budi blizak je zabrana  koju dobija dete koje raste sa roditeljima koji nisu bliski i u sredini gde se bliskost ne podržava ili čak negativno ocenjuje. U kasnijem životu ova deca mogu imati probleme u emotivnim vezama zbog straha od bliskosti ili će nastojati da imaju veze sa osobama sa kojima ne osećaju emotivnu bliskost. Odluke koje dete može da donese su: “Nikada više nikome neću ponovo verovati”; “Nikada više ni sa kim neću biti blizak.”

Ne budi važan je zabrana koja nastaje u porodicama gde deca ne treba da skreću previše pažnje na sebe i gde se detetove potrebe ne stavljaju na prvo mesto. U kasnijem životu ova deca mogu da imaju problem da se pobrinu za svoje potrebe i često stavljaju potrebe drugih pre svojih. Odluke koje dete može da donese su: ” Svi drugi su važniji od mene”; “Nikada neću biti dovoljno važan”.

Ne budi dete je zabrana koju upućuje roditelj koji očekuje od svog deteta da se ponaša kao da je starije i ne daje mu vremena da bude dete. Kasnije u životu ove osobe mogu biti preozbiljne pa čak i depresivne jer ne umeju da se zabavljaju i da ispune sebi želje. Moguće odluke su: “Uvek ću se o njima brinuti”; “Nikada se neću zabavljati”.

Nemoj da odrasteš je zabrana koju upućuje roditelj koji ne želi da se dete osamostali pa samim tim da ga napusti. Kasnije u životu ove osobe mogu imati problem da se osamostale, da se zaposle, da osnuju porodicu. Jednom rečju, osećaju nelagodu kada treba da preuzmu na sebe uloge odrasle osobe. Ova odluka se najbolje može videti u telesnom stavu, pokretima, boji glasa kao i ponašanju.

Ne budi uspešan se upućuje detetu kada su roditelji ravnodušni na njegove uspehe ili su čak iz nekog razloga dete kritikuje kada uspe u nečemu. Kasnije u životu ove osobe i pored napora koji ulažu da bi uspeli, na kraju se ipak nešto izjalovi i uspeh izostane. Moguće odluke su: “Ja sam glup”; “Nikada ništa neću uraditi kako treba”; “Bez obzira koliko sam dobar treba da sam bolji i zato se osećam loše”.

Ne budi svog pola je poruka koju upućuju roditelji koji su želeli ili očekivali dete suprotnog pola. Kasnije u životu ove osobe se osećaju nelagodno u svojoj koži i mogu da se oblače i ponašaju kao da su suprotnog pola. Moguće odluke su:”Pokazaću im da sam jednako dobar kao bilo koji dečak/devojčica”; “Pretvaraću se da sam dečak/devojčiica”.

Nemoj biti mentalno zdrav i Nemoj biti dobro zabrane nastaju kada roditelji brinu o deci samo kada su bolesna i kada im nije dobro. Takođe, čudno ponašanje nastaje često iz porodičnog okruženja, gde dete ima primer osobe koja čudnim ponašanjem dobija pažnju okoline, te se samim tim to ponašanje podržava. Takva osoba kasnije u životu može da koristi taj obrazac kad god se nađe u kriznoj situaciji.

Ne pripadaj je zabrana koja nastaje kada se roditelji ponašaju kao da ne pripadaju sredini u kojoj žive ili svojoj široj porodici, pa i dete usvoji obrazac da nije dobro pripadati. Kasnije u životu ove osobe mogu da se osećaju kao stranci u firmi u kojoj rade, u društvu ili porodici.

Da bi zabrane uticale na razvoj deteta, ono mora da ih prihvati. Dete ima mogućnost da zabranu prihvati ili odbaci. Takođe mnoge zabrane nisu nikada ni bile upućene, već dete mašta i pogrešno tumači te tako sebi upućuje zabrane. Ako se desi da izgubi roditelja za koga je bilo vezano, dete može da donese odluku da nikada više ne bude blisko da bi izbeglo bol koji je osetilo.

Na osnovu zabrana dete može da donese različite odluke. Dete može da ne poveruje u zabranu i da je odbaci jer misli da osoba koja daje zabranu nije dovoljno kompetentna ili ga ne voli dovoljno.Takođe može da donese odluku da dokaže da ta zabrana nije adekvatna i da se dodatno trudi da postigne ono što želi. 

Simbiotski odnosi

Simbiotski odnosi nastaju kada se dve ili vise osoba ponasa kao da su jedna i kada su u komunikaciji aktivna ukupno tri ego stanja istovremeno – ego stanje Roditelj, Dete i Odrasli.
Jedna osoba ima funkcionalno roditeljsko i odraslo ego stanje, a druga dečije. Dečije ego stanje je neaktivno tamo gde su aktivni roditeljsko i odraslo, a tamo gde je aktivno dete, roditelj i odrasli su funkcionalno isključeni. Ukratko rečeno, dve osobe zajedno u stvari čine jednu.
Svakom simbiozom limitiramo razvoj potencijala određene osobe. To praktično znači da u simbiotskom odnosu ne koristimo sve svoje kvalitete i mogućnosti, već se oslanjamo na drugu osobu da radi stvari umesto nas. Vremenom steknemo osećaj da je ta osoba deo nas i da ne možemo da funkcionišemo bez nje. Simbiotski odnosi su jako udobni za osobe koje su u njemu, ali ova udobnost ima svoju cenu, a to je isključivanje sopstvenih resursa. U svakodnevnim odnosima, ljudi ulaze i izlaze iz simbioze od trenutka do trenutka.
Ponekad se i duže emotivne veze zasnivaju na simbiotskim odnosima. Najbolji primer je tradicionalni bračni par, u kom muž preuzima na sebe odgovornost i odluke (roditeljsko i odraslo ego stanje), a ženina uloga je da ugađa mužu i da ga pusti da brine o njoj (dečije ego stanje).

Postoje zdrave i patološke simbioze. U zdrave simbioze spada normalna zavisnost deteta od roditelja u uzrastu kada ne može da se brine o sebi. Takođe zdrava simbioza je i briga medicinske sestre o bolesniku koji u tom trenutku nije sposoban da brine o sebi. Razlika između zdrave i patološke simbioze je u tome da li u odnosu postoji zanemarivanje (diskaunt). U primeru sa bračnim parom smo videli da muž ne koristi svoje dečije ego-stanje, a žena odraslo i roditeljsko. Znači, oboje zanemaruju (diskauntuju) deo svoje ličnosti. U primeru sa roditeljem i detetom, roditelj ne zanemaruje svoje dečije ego-stanje iako je u simbiozi, tj. ne zanemaruje svoje potrebe iako brine o detetu. Kada se izraz “simbioza” koristi samostalno, odnosi se na patološku simbiozu.

U simbiozi svi učesnici limitiraju svoje razvojne mogućnosti. Simbioza se održava pomoću četiri pasivna ponašanja koja omogućavaju zanemarivanje (diskaunt):

1. Over – adaptacija
   Osoba sa over-adaptacijom zanemaruje svoju mogućnost da se ponaša onako kako ona želi. Umesto toga, uvažava tuđe želje i ponaša se po njima.
2. Doing nothing – nečinjenje.
   Osoba sa ovim ponašanjem umesto da koristi energiju za rešavanje problema, ona je koristi da spreči sebe da dela. Osoba sa ovim ponašanjem se oseća nelagodno i ima utisak da ne misli. Ona zanemaruje svoju sposobnost da učini bilo šta u vezi sa situacijom.
3. Onesposobljavanje ili nasilnost
   Ovo pasivno ponašanje podrazumeva ugrožavanje sebe ili drugih, a sve u cilju da se izbegne aktivno rešavanje problema. Ovo ponašanje se može pojaviti u formi psihosomatskih bolesti, nervnog sloma, zloupotrebe droga ili alkohola, tuča, lomljenja stvari. Onesposobljavanje se dešava na nesvesnom nivou i predstavlja poziv drugima da brinu o toj osobi jer ona ne može sama.
4. Agitacija – uznemirenost
   U ovoj adaptacij energija se usmerava ka aktivnosti koja može biti grickanje noktiju, pušenje, uvrtanje kose ili kompulzivno prejedanje, umesto ka aktivnom rešavanju problema.

Ljudi ulaze u simbiozu da bi zadovoljili nezadovoljenu razvojnu potrebu koja datira iz detinjstva. Cilj ulaska u simbiozu je da se dobije dozvola koju nije dobijena u detinjstvu. Ovaj cilj može da se ostavari samo ako se ne koriste manipulacije u tom odnosu, već se otvoreno kaže drugoj osobi koje su naše potrebe.